Prikaz: Zbog čega je važno pročitati „Refren“

Postoje književna dela kod kojih već na nivou sinopsisa ili reklamnog sažetka, osećate da su pisana kako bi u čitaocu probudilo nešto, kako se najčešće defininiše magični i neopisivi sastojak većine uspešnih umetničkih dela. Upravo to nešto odlikuje i „Refren“, roman prvenac Andrije Jonića koji, iako hoda utabanom stazom klasika i prethodnika poput „Malog princa“ ili „Galeba Džonatana Livingstona“, ovdašnjim čitaocima daruje i jednu novinu izraženu, pre svega, u veoma osobenom i prepoznatljivom pripovedačkom postupku.

Jedno od bazičnih polazišta ove bajkovite i slojevite pripovesti, jeste otuđenost i obezličenost današnjeg čoveka, koju autor podvlači kao neizostavni usud ljudske prirode. Već samim izborom imena protagoniste, izvesnog NN-a, autor insistira na depersonalizaciji aktera, čime svom romanu daje jednu arhetipsku dimenziju, neophodnu za sva dela koja pretenduju na status klasika, a za šta „Refren“ svakako ima sve predispozicije. Protagonista ovog romana se upušta u potragu za smislom života i ljubavi, otkrivajući nam se kao svojevrsni interdisciplinarni poliglota, kroz čije misli i replike defiluje čitav niz antologijskih i pamtljivih citata koji, između ostalog, referišu i na filozofiju i kvantnu fiziku, ističući univerzalnost pojedinih segmenata čovekove prirode.

„Refren“ takođe obiluje slikovitim i bajkovitim elementima dramskog, obraćajući se onom bezvremenom i arhetipskom u čitaocu, pomažući mu da korakne napred i premosti jaz između detinjstva i sveta odraslih. Ne praveći starosnu selekciju, Jonićev književni prvenac se obraća čitaocima svih uzrasta, bodreći ih da se otisnu u upoznavanje sebe i svoje prirode.

„Refren“ bi trebalo da pročitaju svi oni koji tragaju za slojevitim, pametnim i drugačijim štivom, koje će u nama ponovo probuditi glas radoznalosti i spremnost da upoznamo sebe i svet oko sebe, poznati glas kojim nam se još uvek, s vremena na vreme, obrati zaboravljeno dete u nama.

Autor: Mladen Milosavljević
Izvor: andrijajonic.rs