„
Potez perom“ je zbirka izgubljenih i posthumno ponovno sakupljenih priča čuvenog
Terija Pračeta, popularnog oca
Disksveta. Pripovetke su objavljivane u časopisima tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, i mnoge od njih su potpisane pod pseudonimom, što je još više otežalo njihov kasniji pronalazak s obzirom na to da ih je Pračet, po rečima svog agenta, „sakrio, a potom planski potpuno zaboravio na njih“. Ali nije bilo potrebe zaboravljati, a još manje sakrivati – u pitanju je dvadesetak duhovitih pričica u kojima Pračet s uobičajenom lakoćom pripoveda o čudnim zapletima, sa prepoznatljivom mešavinom podsmeha i ljubavi prema svojim junacima.
Verovatno se legije obožavalaca
Disksveta nikad ne bi složile, ali čitajući ove priče ranog Pračeta, čini se da je šteta što je vezao svoj skoro celokupni opus za jedan univerzum. Koliko god lucidni bili narativi
Disksveta, i koliko god majstorski pisani, posle previše pročitanih redova, ipak se čini da postaju malo maniristički, i ograničeni. Konačno, upravo tamo gde mu je imaginacija bila sasvim oslobođena od sve okoštalijih okvira
Disksveta, Pračet se ostvaruje najviše kao u „
Kamioncima“, koji se pokazuju skoro pa genijalni u vrcavoj igri izvrtanja naših civilizacijskih konvencija i istina koje uzimamo zdravo za gotovo.
Ponovo otkriveni tekstovi ranog Pračeta u „Potezu perom“ otkrivaju potencijal koji možda nikada do kraja nije ispunjen u punoj slobodi razigranosti – ovde njegova mašta luta najrazličitijim otkačenim temama, od baštenskih patuljaka koji organizuju biznis sa turistima kod užasnutog vlasnika bašte, preko vremeplovnog ekspresa koji svaki dan prolazi preko iste plaže u Blekberiju, do konja koji bez nekog naročitog razloga počinje da govori. Mnoge od priča smeštene su u izmišljeni engleski gradić Blekberi u kom se stalno dešavaju tako čudne stvari da su građani već uglavnom i navikli, i koji sa svojim sitnim i otkačenim ljudskim pričama pomalo podseća na više fantazijsku verziju Singerovog otkačenog Helma, ili Stajnbekove beskrajno šarmantne Ulice sardina.
Autor: Nastasja Pisarev
Izvor: Dnevnik