Poezija nije bila moj fah, a čini mi se da je glavni „krivac“ za takav užasan propust bila moja nastavnica srpskog iz osnovne koja je od nas očekivala da u pesmama razumemo svaku sitnicu koju bismo kasnije upakovali u nekakve kompleksne analize, koju niko nije čak ni shvatao.
U srednjoj školi stvari su bile nešto drugačije, moja razredna je dozvoljavala da iznosimo svoje mišljenje, čak je to bio i imperativ, ali mene ipak nije toliko forsirala da se bavim poezijom jer je smatrala da je moja specijalnost ipak ležala u prozi. Svakako, to nije bio izgovor da bojkotujem poeziju te sam svakako morao da učim i na kraju recitujem poeziju, pa tako i
čuveno Onjeginovo pismo Tatjani, i to pred celim razredom, nekoj devojci iz prve klupe. Blamaža
lvl pro.
Valjda zbog lošijeg poznavanja poezije ni sam nisam znao kako da definišem
Valjarevićevu zbirku pesama „
Džo Frejzer“. Možda kao fragmentarnu zbirku poezije? Da li je takva klasifikacija realna? Da li ona uopšte postoji?
Sigurno znam da je Valjarević u svojim prvim pesmama napisao „jebe mi se za poetičnost“, i ja mu stvarno verujem. Osećam da je to tako. U njegovim stihovima nema tih ustaljenih pravila. Kao da u poeziji moraju da postoje pravila.
On piše prostim jezikom, jezikom čoveka malo razočaranog, često rasejanog, ponekad izgubljenog, ali i čoveka koji se ne trudi da preterano filozofira, čoveka koji neće da svoju poeziju ukrašava tuđim ukrasima i frazama. Valjarević piše onako kako misli, oseća i doživljava svet oko sebe. Osećaju se deprimiranost, bezvoljnost, nadanje i neprekidno razmišljanje. Njegovi stihovi se čitaju kao sećanja, kao utisci i kao stvarni događaji. Njegova inspiracija su očigledno događaji i ljudi iz okruženja, zato likovi u njegovim stihovima deluju baš kao ljudi od krvi i mesa koje bismo čak mogli da zateknemo tu negde iza ćoška, ispred radnje, izloga, u nekoj birtiji, na terasi ili ulici.
Svakako je ovo zbirka koja nosi osećaj vanvremenskog i krajnje nenametljivog karaktera koja vas prosto osvoji.
Izvor: Nemanja / Goodreads