Prikaz „Vizantijskog sultana“ Seldžuka Altuna: Očaravajuća priča o tajni epskih razmera

Seldžuk Altun se u životu prvobitno bavio poslovima sasvim drugačijim od pisanja: bio je direktor banke, pa potom i najveće turske internet kompanije, da bi ga potom zarazile spisateljske bubice i da bi se sebi iznebuha zarekao da do svoje pedesete mora da napiše knjigu. Kako sam priznaje, kako bi to i postigao i ispekao zanat, pročitao je, po svojoj proceni, četiri hiljade knjiga, i zatim je stečeno znanje slio u „Vizantijskog sultana“. Otkako je 2001. godine počeo da piše, objavio je preko dvadeset romana, a svu zaradu od njihove prodaje dosledno deli studentima književnosti u formi stipendija.

„Vizantijski sultan“ je istovremeno i triler, i misterija, i istorijski roman, i putopis, koji nas vijugavim putem u prošlost, natopljenu zagonetkama, akcijom i intrigama, vodi na plovidbu kroz vode neistraženih carskih krvoprolića. U žiži zbivanja je nadasve dopadljivi mladi profesor iz Istanbula, koji je zahvaljujući bogatoj baki do trideset treće godine završio nekoliko svetskih fakulteta i proputovao svet, od Evrope i Australije, do Amerike i Afrike. Putovanja do raznoraznih svetskih metropola, dok neprekidno šparta globusom, za njega su svakodnevica, jer nije suspregnut ni manjkom novca, niti manjkom znanja i samopouzdanja – svega toga, štaviše, ima u izobilju. A onda mu se tajno društvo iznenada pojavljuje na vratima i saopštava mu da je on naslednik carske loze, ugašene davne 1453. godine, kada je po padu Carigrada u svirepe ruke Mehmeda Osvajača vizantijski car Konstantin XI netragom nestao. Ne zna se da li je stradao ili je odbegao lađom, ali je ostao Besmrtni car. Inače je nama zanimljiv jer je po majci princezi Jeleni Dragaš, koja je postala vizantijska carica, bio po poreklu i od dinastije Nemanjića. Mladi profesor sada treba da obavi tajanstvene obrede inicijacije kako bi stekao kontrolu nad Konstantinovim golemim bogatstvom. Ovo će ga, kako knjiga kaže, povesti na put do tajne epskih razmera i nesagledivog istorijskog značaja.

Altun je, specijalno za Lagunino izdanje svog romana, napisao kratak predgovor namenjen čitaocima u Srbiji u kojem priznaje da mu je cilj pisanja bio da osudi dvoličnost Zapada prema Vizantiji. Sam naziv Vizantija je savremen i Romejskom su ga carstvu dali na Zapadu kako bi, donekle posprdno, smanjili njegov značaj i sveli ga samo na glavni grad Vizantion – što je jedan od drevnih naziva za Konstantinopolj, Carigrad i današnji Istanbul. Iako na Zapadu smišljeno zapostavljena, upravo je Vizantija bila moćno carstvo koje je postavilo osnove modernog života kao kolevka i rasadnik znanja, kulture, pismenosti i civilizacije.
Beskrajno prijatnim i svedenim jezikom, prošaranim ljupkim i nadasve prijemčivim, ali i nenametljivim, humorom, Altun niže svoje redove vodeći nas istanbulskim ulicama do Galate, Topkapija i svih ostalih očaravajućih i prošlošću protkanih znamenitosti grada na Bosforu, prostrtom na mestu gde se ljube dva kontinenta. Potom će nas, ispunjavajući zadatke svog ispita, mladi profesor povesti na put do nekih od najvažnijih mesta stare Vizantije i upoznati nas sa sjajem i istorijom tog carstva. I čitaocu vrlo brzo postaje jasno da to i jeste svrha ove knjige: da nas podseti na slavu i značaj carstva koje je postavilo temelje modernizma tako što je razvilo prve socijalne i državne institucije i usavršilo uređenje vojske, obrazovanja, finansija, pravosuđa i zdravstva.

Autor: Miroslav Bašić Palković