Prikaz trilogije „Prolaz“ – O poetici straha

„Košmari obitavaju van granica logike, nije zabavno tražiti im smisao; oni su protivteža u poeziji straha.“

Kada se danas pogleda žanr horora u književnosti primećuje se trend u pripovedanju koji ovaj Kingov citat savršeno predstavlja.

Čini se da i čitaoci i pisci koriste Kingovu rečenicu kao kanon na osnovu koga se stvaraju i doživljavaju priče strave i užasa. U nekom zabačenom mestu se desi nešto strašno, nešto užasno, sa mnogo krvi, mnogo nasilja, a malo napetosti, dok iz potaje vreba neko drevno krvoločno zlo, neki likovi umiru, neki prežive – kraj.

Obrazloženje, smisao, poenta u horor priči kao da su postali nebitni dok god su čitaoci uplašeni. King je rekao da može tako. Verovatno vrlo mali broj ljudi zapravo zna da je pomenuti citat izvučen iz teksta koji se bavio horor žanrom u filmskoj industriji. Format filma je ograničeniji od knjige, i neophodno je žrtvovati ponešto da bi finalni proizvod bio što kvalitetniji. U književnosti jedina ograničenja predstavljaju mašta, stil i umeštnost autora da stvori priču i likove.

To ne znači da su horor romani napisani u poslednjih nekoliko decenija loši, daleko od toga. Ima mnogo  talentovanih pisaca i dobrih priča. Problem je u tome što je forma horora postala previše prepoznatljiva. Autori kao da su prestali da se trude da stvore nešto, već se zadovoljavaju pukim prepričavanjem strašne priče.

Upravo zbog te, sigurno nenamerne, uniformisanosti horora u poslednjih nekoliko decenija trilogija „Prolaz“ Džastina Kronina izdvaja se po... u suštini, po svemu.

Glavni zaplet romana je prost. Naučnici u prašumama južne Amerike pronalaze virus koji bi, iako je vrlo smrtonosan, mogao da uspori starenje, a možda i potpuno izleči sve bolesti. Vojska preuzima kontrolu nad projektom i, naravno, sve odlazi dođavola.

Da bi testirali svojstva virusa, naučnici su prvo koristili osuđenike na smrt. Silovatelje i ubice za kojima niko ne bi žalio. Međutim, prvih dvanaest subjekata virus je transformisao u vampirolika monstruozna stvorenja, nemerljive snage i željne krvi. Oštre kandže veličine prsta i zverske zube je izlišno pominjati. Pretpostavivši da su subjekti previše stari da bi probudili pozitivne karakteristike virusa, naučnici logično dolaze do zaključka da im je potrebno dete na kome bi vršili eksperimente.

Tu dolazimo do Ejmi, devojčice koja je centralni lik priče. Oca nikada nije upoznala, majka ju je napustila, i izabrana je da bude zamorče u vladinom eksperimentu. Da li je njen život ikako mogao da bude gori? Pa... da. Biće.

Za Breda Volgasta, agenta FBI-ja zaduženog da naučnicima obezbeđuje osuđenike, eksperimentisanje nad decom je bilo previše. On odlučuje da spasi Ejmi i to baš u trenutku kada trinaest prethodnih subjekata odluči da je vreme da se oslobode zatočeništva.

Sledi propast civilizacije.

„Dogodilo se brzo. Trideset dva minuta za smrt jednog sveta i rađanje drugog.“

Vodeći nas kroz samrtni roptaj civilizacije koju poznajemo Kronin ne žuri. Koristi početak svoje sage da podseti čitaoca koliko smo srećni što živimo u ovom trenutku istorije, koliko je daleko ljudska civilizacija stigla, šta je sve stvorila, dokle bi mogla da stigne, i kako lako sve to može da nestane. Za samo trideset dva minuta. Kroz Ejminu i Volgastovu odiseju posmatramo svet koji se urušuva, gori i konačno ispušta poslednji dah. U haosu uništenja Ejmi po prvi put oseća toplinu doma, a u Volgastu se bude očinska ljubav i rešenost (koju ni smrt nije uspela da slomi) da zaštiti tu devojčicu po svaku cenu.

No, to je samo početak priče. Sto godina posle apokalipse, upoznajemo Prvu koloniju i njene žitelje. Potomke nekolicine preživelih. Odsečeni od sveta, Piter Džekson, Ališa Donadio, Majkl i Sara Fišer, znaju samo za zidove i zastrašujuće virusne koji vrebaju s druge strane. Ali kada upoznaju Ejmi, Devojčicu niotkuda, napuštaju neizvesnu bezbednost svog doma spremni su da se suoče sa užasom u koji se svet pretvorio i kreću u avanturu ne bi li otkrili kako da poraze košmar u kome su rođeni.

Ulozi u priči rastu sa svakim poglavljem, dok sa našim herojima otkrivamo taj novi neukrotivi, divlji svet smrti koji iz knjige u knjigu postaje sve veći i veći. Svaki roman trilogije se oslanja na zaplet iz prve knjige, nastavlja ga i proširuje, ali i obrađuje nove teme, uvodi nove likove i upravo se u tim promenama ogleda Kroninovo majstorstvo. Od šumovitih krajeva Kalifornije, preko pustinja Nevade, planina Kolorada, nepreglednih prostranstava Srednjeg zapada, opustelog Njujorka, priča će nas odvesti sve do jedva pristupačnih obala pacifičkih ostrva. U ovoj priči, pored šarenolikih prelepo profilisanih likova, i samo vreme igra ključnu, nepodnošljivo ravnodušnu ulogu konačnog sudije, i tera nas, čitaoce, da se sa knedlom u grlu opraštamo od likova iz prošlosti, pratimo avanture njihovih potomaka u sadašnjosti, i strepimo šta će se desiti u budućnosti.



(Najradije bih prepričao celo troknjižje u ovom prikazu, ali u ovom slučaju potencijalnom čitaocu je najbolje da uđe priču ne znajući šta ga očekuje.)

Kronin je prvu knjigu „Prolaz“ iskoristio da postavi scenu. Upoznao nas je sa najbitnijim likovima, i kroz zastrašujuću i vrtoglavu akciju objasnio šta se dešava i zbog čega. Priča se u „Dvanaestorici“ nastavlja i nudi mnogo više horora (čiji počinioci nisu uvek čudovišta) i akcije dok vešto uvodi nove likove i obrađuje teme potpuno nesvojstvene hororu. „Grad ogledala“ razbija sve klišee žanra tako snažno i nepovratno da će većina čitaoca biti zbunjena naglim obrtima (ne samo u zapletu već i u načinu pripovedanja), pitajući se zašto više horora nije tako napisano. Sve nas to dovodi do neverovatne kulminacije koji slama srce, kvasi obraze i tera osmeh na lice.

Kronin je tekst sve tri knjige je potpuno neupadljivo obogatio temama roditeljstva, religije, izolacije, gubitka, straha od gubitka, smrti i rađanja... Temama koje su u većini drugih horor romana skrajnute ili u potpuno nepostojeće. I dok je strah i dalje jedan od glavnih lajtmotiva priče, kako bi i trebalo da bude budući da je u pitanju horor, način na koji mu Kronin pristupa je potpuno neuobičajen. Za većinu horora strah je pokretač, strah je poenta ‒ čitamo da bismo se uplašili. U „Prolazu“ poenta je ljubav, a strah je rezultat onoga što ostaje kada bez nje ostanemo.

Žao mi je gospodine King, ali protivteža poeziji straha je ljubav.

Autor: Aleksandar Mandić