Prikaz „Sunovrata“ Inija Asana: Suvišnost života i smrti umetnika

Nakon što je 1994. godine završio izuzetno popularan manga serijal za dečake Yu Yu Hakusho, autor mangi Jošihiro Togaši napravio je besplatnu mangu koju je planirao da podeli tokom svog nastupa na jednoj konvenciji. Njegov hit manga serijal je izlazio tri i po godine u časopisu Weekly Shonen Jump, u periodu kada je tiraž svake nedelje išao preko 6 miliona primeraka. U svojoj besplatnoj knjizi Togaši detaljno opisuje nezadovoljstvo vlastitim životom u jeku takvog uspeha: bio je neispavan, osećao je bol u grudima; Togaši se našao u takvoj poziciji da je svaki napor koji je ulagao u to da se oslobodi stresa sabotirao vrtoglav tempo produkcije njegove mange – naime, 175 poglavlja je izletelo iz njegovih ruku za manje od 44 meseca. Ponekad bi, priznao je Togaši, rekao svojim asistentima da odu, kako bi mogao da nacrta sekvence potpuno sam, da bi na taj način ponovo osećao zadovoljstvo zbog toga što se bavi crtanjem mangi; u nekoliko navrata nacrtao je sve za samo pola dana, što mu je prijalo, ali je izazivalo pritužbe čitalaca koji su primetili da crteži nisu u skladu sa vioskim standardima vrhunskih komercijalnih mangi. „Znam da Jump odustaje od mange nakon 10 nedelja ukoliko ankete čitalaca pokažu da ona nije popularna“, mislio je Togaši, zaključujući da ništa što on zapravo želi da nacrta za sebe neće biti komercijalno održivo pod ovim sistemom. Tako je prosto prestao sa time – kriveći svoju „sebičnost“ za to. Serijal na kojem trenutno radi, Hunter x Hunter, izlazi uz malo opušteniju dinamiku – od 1998. godine pa sve do danas objavljeno je 390 poglavlja; od novembra 2018. godine je pauziran rad na ovom serijalu, ali ovo nije prvi put da se to dešava.

Togaši i pitanje koliko je zapravo primećeno njegovo delo provlače se rano u mangi „Sunovrat“, nemilosrdnom izlivu jada i bede iz pera Inija Asana, čija će čitalačka publika verovatno pozdraviti kao povratak formi.

Radnja „Sunovrata“ je sledeća: Manga umetnik Kaoru Fukazava nedavno je završio rad na petnaestom, a ujedno i poslednjem tomu mange Zbogom, sumraku – „dirljive priče koju vole mladi“, kako ju je okarakterisao njen izdavač, koji je stalno smanjivao tiraž kako su čitaoci odustajali od čitanja. Nadmeni novinari hvale umetničku moć dela dok se uporedo podsmevaju činjenici da se ova manga nalazi negde na 30. mestu po anketi čitalaca. Fukazava pretpostavlja da će imati problem sa svojim izdavačem – još uvek se nije našao u onoj poziciji kada oni više ne žele da rade sa njim, ali mu je urednik savetovao da ih posećuje samo tokom radnog vremena. Nasuprot tome, Fukazavina supruga, takođe urednica, oseća potrebu da pomogne izvesnom autoru popularnih stripova za žene, čime izaziva srdžbu svog muža; Fukazava je nasilni supružnik, koji ismeva to što njegova žena pristaje na kreativnu osrednjost, a zatim je krivi za to što ne provodi dovoljno vremena sa njim. Optužen je za seksualno uznemiravanje u profesionalnom okruženju, ali nije zbog toga kažnjen. U poslednje vreme je počeo da posećuje prostitutke i postaje opsednut veoma mladom ženom koja ga podseća na njegovu devojku sa univerziteta, koja je mrzela svet koliko i on. Kada mu je rečeno da je mnogo uticao na autora sentimentalnih stripova, on odgovara: „Onda je i moja manga beznačajna.“ On očajnički želi da napiše nešto što će se prodavati kao ludo, da bi barem profitirao od bezveznog ukusa čitalaca; neki SF projekat, možda nešto sa slatkom devojčicom sa kikicama.

Čak i slabiji poznavaoci mangi lako će primetiti paralele između Fukazave i Inija Asana, autora serijala Laku noć, Punpune – lik Fukazave se zapravo prvi put pojavio u 91. poglavlju Punpuna (9. tankobon u izdanju Lagune) kao umetnik koji liči na Asana, ali mu se lice uopšte ne vidi; u „Sunovratu“ je Fukazava nacrtan tako da njegova verzija iz univerzitetskih dana liči na plavokosog Asana, dok njegova starija verzija mnogo više liči na tamnokosog, pomalo zapuštenog Asana kakvog pamtimo sa retkih fotografija. S obzirom na to da je Asano u prošlosti izjavio da, u izvesnoj meri, mange stvara kako bi razrešio svoje lične sumnje i strahove, izuzetno je lako doživeti Fukazavu kao autobiografsku figuru. Međutim, lik deluje i pomalo pojednostavljeno. Govoreći o svom očaju zbog toga što su japanski čitaoci izgubili interesovanje za teške ili komplikovane priče, Asano ipak sa optimizmom gleda na svoju mladu čitalačku publiku: „Ne smeta mi ako ne razumeju priču u celini. Godine će proći, a onda će ti čitaoci biti stariji i zreliji. Možda će tada ponovo pročitati mangu i shvatiti je na totalno drugačiji način.“

Iz Fukazavinih usta ne izlazi ništa ovako složeno. Za svoju mladu čitalačku publiku kaže da je prevrtljiva i da joj lako sve dosadi, a na isti način ismeva i sve ostalo: vlastite stripove; svoje vršnjake; one koje voli; samoga sebe. On zna da to što sebe smatra boljim od drugih ne znači da je on dobar, ali šta onda preostaje? Asano sugeriše da ostaje samo rad.

U „Sunovratu“ zapravo nema nikakvog „zapleta“ – osim što se postavljaju teška egzistencijalistička pitanja. Fukazavinu priču pratimo linearno, s tim što se u svakom novom poglavlju radnja ponekad pomera nekoliko meseci kasnije. Ništa ne remeti jednostavan protok vremena; ne očekujte namerno sukobljene vizuelne elemente karakteristične za Asanovu umetnost koju prepoznajemo u Punpunu, ili bucmasta tela poput onih iz mange „Dededede“ i hirovitu vanzemaljsku tehnologiju koja je nastala digitalnim preoblikovanjem predmeta koji se nalaze u kući. Još od njegove mange A Girl on the Shore, Asanovi crteži nisu bili svedeni na tako realističke osnove: dobro definisane likove koji stoje naspram digitalnih fotografija koje su pretvorene u crteže. Ponekad su prisutna mala odstupanja; tapeta u određenom ljubavnom hotelu postaje veoma mutna i očigledno „digitalna“, stvarajući tako pomalo nestvarnu zonu. Ili, svi seksualni radnici su u većoj meri iskarikirani u odnosu na ostale likove – ponekad zbog okrutnog humora, ali i da bi se naglasile ogromne mačkaste oči žene koja je očarala Fukazavu, oči poput onih koje ima njegova prava mačka, bolesna i voljena, koja otelotvoruje razdor između Fukazave i njegove supruge.

Kroz Fukazavine oči možda posmatramo seksualne radnice, ali tako vidimo i sve ostalo, zar ne? Za razliku od bilo koje druge Asanove mange, ovo je priča o izolovanom muškom liku, pri čemu deluje kao da svaki sporedni lik daje svoje mišljenje o njemu. A on je totalni seronja! Asano očigledno ne želi da bude grešaka u tom pogledu, jer sporedni likovi potpuno na to ukazuju. Štaviše, na kraju knjige pojavljuje se jedan koji sve to sumira – ali! – Asano ne dozvoljava da naša pažnja skrene sa glavnog junaka; autor ne potkopava Fukazavin primat u priči o njegovom životu. Dozvoljava mu da nam ponudi objašnjenje, da se opravda. Ponekad se čini da Asano pokušava da podbode neliberalne tendencije čitalaca seinen stripova koji bi mogli da saosećaju sa muškim likom, ili fanove Inija Asana koji će saosećati sa likom koji je toliko sličan umetniku koji ga je stvorio, kojeg smo, ako ste mojih godina, pratili tokom većeg dela života. Nakon izuzetno mučne scene porodičnog nasilja, Fukazava primećuje: „Kakve veze ima. Ja sam mangaka. Čitaoci ionako ne znaju kakva sam osoba“.

Ovo je neka vrsta specifičnog prizora – i to veoma pažljivo „iskonstruisanog“. Nema tu puno nijansiranja; u pitanju je žestoko prepucavanje protivrečnostima života. S vremena na vreme knjiga me je podsećala na postove na jednom sajtu gde pisci opisuju neprijatne vinjete iz vlastitog života kako bi čitaoci mogli da im uđu u glavu – pa onda kontaktira s njima, recimo, neko ko ih zaista voli i divi im se, i posmatra kako postaju nervozni i kako im biva neprijatno dok slušaju hvalospeve, a oni ne osećaju ništa, apsolutno ništa, jer im je um nametnuo apsolutnu izveštačenost svega na čemu su te pohvale zasnovane, i uopšte ne mogu da na sve to odgovore.

Asano odlučuje da u ovom delu pronađe nove načine kako da poveže scene. U jednom trenutku Fukazava se sastaje s asistentkinjom, sa kojom je imao poteškoća; u početku ona deluje kao da je prijateljski nastrojena i skrušena, ali postepeno postaje očigledno da se ona tako ponaša zato što bi Fukazava, kao onaj koji je iznad nje po rangu (muškarac), mogao da je označi kao tešku za saradnju (ženu), i da joj tako upropasti buduće poslovne perspektive u zajedničkoj industriji.

Kroz ovakve varijacije Asano demonstrira da vrlo dobro razume profesionalne i društvene zamke, i on šalje svog avatara da se obruši na svaku od njih. Fukazava može da negoduje zbog popularnosti autora džosej mangi kome je njegova supruga urednica – koji je donekle napravljen po uzoru na stvarnog mangaku čija su dela objavljena na engleskom jeziku – ali suptilni Asanovi nagoveštaji o njenoj sposobnosti da balansira posao i porodicu, a da pritom zadrži izvestan stepen strasti prema svojoj umetnosti, stoji u oštrom kontrastu sa njegovim sumornim, umrtvljenim avatarom, koji svoj gnev najčešće usmerava na žene; i kome je broj prodatih knjiga jedino merilo za nečiji kvalitet.

Asano takođe nagoveštava da asistenti umetnika slabo zarađuju putem jedne Fukazavine asistentkinje, koja je oduševljena žurkom koju je organizovao izdavač jer te noći nije morala da potroši novac na hranu. U nekim mangama se ovakve scene toniraju nostalgičnim osećajem mladalačke borbe za opstanak, pri čemu izazivaju osmeh nakon postignutog uspeha; vrlina Asanovog bespoštednog pristupa je u tome što je ovo (i sve ostalo) okarakterisao kao nešto užasno i time je naglasio koliko je to zapravo loše – da ukoliko neko ne bude konkurentan u komercijalnoj umetnosti mora da se pomiri sa lošijim životnim standardom. Ali Fukazava ne može da zamisli drugačije uslove života, što su uslovi u kojima i sam Asano radi.

Svojevrsna idilična scena krasi središnji deo „Sunovrata“, u kojoj se Fukazava nalazi na izletu sa Ćifuju, mladom seksualnom radnicom koja ga fascinira. Fukazava počinje da zamišlja da su zasnovali porodicu – njegove razne seksualne frustracije su bukvalno zasnovane na ideji da zbog rada na stripovima nije imao dovoljno vremena da bi zasnovao porodicu sa svojom ženom, što je totalno otrcano i nezanimljivo kada se izvuče iz konteksta priče. Ali, postepeno, Asano povlači paralelu između njih dvoje: oboje pokušavaju da se oslobode kroz svoj rad, ali Ćifuju se brzo navikava na novac koji zarađuje kao seksualna radnica, baš kao što Fukazava pokušava da napravi neki poduži serijal koji mu neće uzburkati krv i za koji će biti vezan narednih deset godina, sve zato da bi preživeo, da bi vredno radio kako bi pobedio konkurenta koji takođe nema vremena da odgaja decu. Kasnije, u jednom od svojih bezbrojnih izliva melodramatičnog očaja, Fukazava priznaje: „Trebalo je tada da kažem Ćifuji da sloboda ne postoji bez sredstva i cilja“.

U flešbeku iz prošlosti vidimo mladog, plavokosog Fukazavu kako besni zbog umetničkog konzervativizma svojih školskih vršnjaka i govori o svojim ambicijama. Ipak, upravo zbog tih ambicija će doživeti neuspeh kao ljudsko biće: u njemu čuči bes koji proždire sve i koji podstiče njegovo nezadovoljstvo. Asano pak ne sugeriše da Fukazava postaje čudovište zato što je radio na komercijalnoj mangi. Umesto toga, njegova ličnost je potpuno kompatibilna sa korporativnim zahtevima ovog populističkog pravca; to napaja njegov solipsizam.

Koliko ste pročitali mangi u kojima junaci daju sve od sebe da postanu najbolji, a čak i ako ne uspeju, onda barem nauče šta je zaista dragoceno u životu? Sve što nam se dešava je odraz našeg unutrašnjeg stanja – ideologija koja privlači ambiciozne da bi ih podstakla da sebe rasture na paramparčad. U „Sunovratu“ se insistira na tome da je Fukazava čudovište, ali nemojte ga gledati pravo u oči. Ako se samo na to budete fokusirali, nećete primetiti sav bol kojim je ophrvan.

Autor: Džo Makalok
Izvor: tcj.com
Prevod: Kristijan Vekonj