Prikaz romana „Zvezda nad prazninom“: Misterija smrti Branka Miljkovića

U svom novom romanu „Zvezda nad prazninom“ autor „Konstantinovog raskršća“ istražuje okolnosti koje su dovele do smrti njegovog sugrađanina Branka Miljkovića.
Te januarske večeri 1961. godine Branko Miljković se nije razlikovao od bilo kog bezbrižnog mladića. Veselio se u jednoj zagrebačkoj kafani u društvu devojaka, govorio kako je raskrstio sa uobraženim urednicima, političkim ulizicama i Partijom i najavio novu zbrku pesama.

Nedugo nakon ponoći pozdravio se sa prijateljima sa kojima je sedeo i rekao da ima zakazan sastanak. Sledećeg dana državotvorna Politika je objavila kratku vest o njegovoj smrti. Dan nakon toga Politikin dopisnik iz Zagreba je preneo: „U Zagrebu je, u trenucima psihičke depresije, tragično završio život mladi književnik Branko Miljković. On je pretprošle noći nađen mrtav u Ksaverskoj šumici, na izlazu iz užeg gradskog područja Zagreba. Organi Sekretarijata unutrašnjih poslova ustanovili su da se radi o samoubistvu vešanjem.“

Bio je to neobičan i neočekivan kraj jednog od najboljih i najperspektivnijih pesnika tog doba. Ni maleno drvo, ni tanka grana na kojoj je visilo beživotno pesnikovo telo nisu uneli sumnju u zvaničnu verziju priče. A vreme je bilo takvo da nije bilo mesta za bilo kakvu drugu verziju i tumačenje. A ni hrabrosti. Miljkovićevi prijatelji i poznanici su govorili da verovatno više nije mogao da izdrži pritisak i ruganje, drugi da nije mogao da prežali sukob sa Partijom, dok je Petar Džadžić, u to vreme, tvrdio da je razlog bila neuzvraćena ljubav (dosta kasnije je ovaj stav revidirao tvrdeći da je ipak u pitanju ubistvo).

Priča o tome da je posle ponoći otišao u drugu kafanu gde je pevajući srpske pesme iznervirao hrvatske nacionaliste i da mu je telo, prema svedočenju članova porodice, bilo prekriveno crvenim pečatima, nije verzija koja je odgovarala, tada aktuelnoj, bratstvojedinstvenoj klimi.

Branko Miljković je dobio prestižnu književnu nagradu koja nosi njegovo ime, Spomen-sobu, mesto u čitankama, pozajmljen stih u hitu Bijelog dugmeta, mesto u pesmama Milana Mladenovića i Džonija Štulića, kao i ogroman broj tvitova koji aludiraju na njegov stih u kome se poziva na slobodu i pevanje o njoj.

Dobio je tretman kakav zaslužuje. A zauzvrat nisu tražili gotovo ništa. Samo da se ne spekuliše o njegovoj smrti.

Biće potrebno više od pola veka da se jedan drugi čuveni književnik iz Niša zainteresuje za slučaj misteriozne smrti Branka Miljkovića. Deset godina je bilo potrebno Dejanu Stojiljkoviću da od prvobitne ideje prione na pisanje knjige u kojoj se uhvatio ukoštac sa pokušajem razrešenja misterije o (samo)ubistvu svog sugrađanina.

Nije bilo potrebno samo da se Stojiljković dovoljno izbrusi kao pisac, već je tu bilo nužno i podrobno istraživanje. Srećom, te se odmah u Nišu u kome Stojiljković živi i radi, u Narodnom muzeju, nalazi celokupna zaostavština Branka Miljkovića. Na desetogodišnjicu od pesnikove smrti njegova porodica je Narodnom muzeju poklonila celokupnu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko četiri stotine knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Više od hiljadu i šest stotina predmeta bili su odličan početak za razumevanje ličnosti samog pesnika o kome je autor Konstantinovog raskršća želeo da piše. Zatim je razgovarao sa Miljkovićevim prijateljima i poznanicima, ali i savremenicima kako bi u potpunosti shvatio društvenu klimu tog doba. U fokusu piščevog istraživanja bila je i Služba državne bezbednosti čije je funkcionisanje proučio kako bi na najbolji način dočarao dešavanja koja su prethodila (samo)ubistvu.

Rezultat ovog istraživanja i rada je roman „Zvezda nad prazninom“ koju je nedavno objavila izdavačka kuća Laguna. U pitanju je knjiga koja nam, pre svega, donosi jedan novi doživljaj i drugačiju sliku samog pesnika. Miljković iz romana nije onaj ukleti pesnik i depresivni samoubica sa kojim nas upoznaju na časovima književnosti.

Naprotiv. U pitanju je jedan živahni i, prilično, bezbrižni mladić koji je spreman da se šali, zabavlja, pije, a ne odbija ni dobru kafansku tuču. Miljković je student filozofije koji radi ono što i svi studenti od početka rade – uživa u životu, pokušava da se izbori sa roditeljskim kritikama oko izbora fakulteta i zanimanja, juri lekarska opravdanja kako bi izbegao dosadna predavanja, ali i prkosi autoritetima.

A gde će čovek pronaći više krutih autoriteta nego u jednoj, uprkos svim svojim specifičnostima, komunističkoj diktaturi i malograđanskoj sredini koju ni Revolucija nije uspela da slomi?

Čini se da mladi student koristi svaku priliku da se naruga autoritetima. I sve to dobro funkcioniše dok ga štiti čuveni Oskar Davičo koji, i sam pesnik, zna koliko je Miljkovićevo delovanje benigno. Ali čak i Davičo u toj zemlji predstavlja autoritet, što je za nestašnog pesnika veliki izazov kome je teško odoleti.

Pesnici koji pevaju o slobodi mnogo su opasniji neprijatelji od ustaške i četničke emigracije ili uličnih bandi. „Preskočena generacija“ prihvata moderne uticaje sa Zapada, što je trn u oku prvoborcima koji žele da zadrže za sebe, ne samo stečene privilegije već i pravo na mesijanske odluke o dobru i zlu, ispravnom i pogrešnom, laži i istini…

U Stojiljkovićevoj književnoj interpretaciji bilo je nemoguće da ne dođe do sukoba pripadnika Službe i mladog pesnika.

„Zvezda nad prazninom“ je priča o okolnostima koje su dovele do tog sukoba i kako je to uticalo na izvestan kraj. Naravno da autor uvek skriva nekoliko kečeva u rukavu, kako čitaocima ne bi dopustio da se previše opuste i pomisle da znaju šta se desilo. U napetom rolerkosteru Stojiljković nas vozi kroz misteriju čije nas razrešenje očekuje tek na poslednjim stranama knjige.

Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs