Prikaz romana „Zvezda nad prazninom“ Dejana Stojiljkovića

Novim romanom „Zvezda nad prazninom“ Dejan Stojiljković pokušava da prikaže drugačiju sliku od one, s vremenom sve neuverljivijom, koja je brižljivo negovana pod blagoslovom države i Službe bezbednosti, i da odgovori na pitanje: ko je u Ksaverskoj šumi, na periferiji Zagreba, 12. februara 1961. godine ubio Branka Miljkovića?

Autor je delu pristupio drukčije nego pre, nakon višegodišnjeg istraživanja i prikupljanja građe u kojem je, u odnosu na prethodne romane, otišao korak dalje. Za temu je izabrao pisca s kojim je blizak na više načina: obojica su Nišlije, Zaplanjci, u jezičkom i u smislu naravi koja ne trpi autoritet. Roman ima neobičnu strukturu, sastoji se od dvadeset sedam glava, koliko iznosi i broj Brankovih godina. Stil je neobičan, rezultat je različitih uticaja: ima upliva Miljkovićeve poezije, jasno su vidljivi uticaji Gejmenovog „Sendmena“, strukturno podseća na roman-mozaik Dejvida Mičela „Atlas oblaka“, a čitaoci će primetiti i sličnosti sa Netfliksovom serijom Stranger Things. 

Pristupajući istraživanju temeljno, detaljno iščitavajući štampu iz tog perioda, kako bi duh vremena bio što vernije dočaran, Stojiljković nas preko rukovodilaca Službe, „koji imaju mnogo ambicija i ne baš mnogo vrlina“, uvodi u roman. To su pedesete i šezdesete godine 20. veka u FNRJ, odnosno u vreme kada je Jugoslavija tek poprimala konture uređenog društva i počinjala da liči na modernu državu okrenutoj Zapadu. Mladi agent je poslat da se infiltrira među neosimboliste, buntovnu omladinu, i prati Miljkovića, koji je upadao u oči svojim stavovima kojima je prkosio samoupravnom sistemu. I tu dolazimo do dimenzije genijalnog umetnika u društvu i značaja koji pisac i književnost imaju: „Frizer može da istrtlja nešto dok te šiša, drukne ga šegrt nama, mi dođemo i rešimo stvar. Ostane sve to u četiri zida. A kod ovih nije tako… Oni napišu nešto i to već sutra zna cela Jugoslavija.“

Stojiljković je, želeći da istakne Miljkovićevu složenu ličnost i genijalnost, prirodu koja je uvek zapitana nad smislom sveta i života, napisao jednu priču van kanona, stilom konciznim, jasnim, bez suvišnosti, punu emotivnog naboja. Vrlo vešto i uspešno rekonstruiše epohu u kojoj je živeo, da bi čitalac bolje upoznao Branka Miljkovića, i čini odlučan otklon u odnosu na preovlađujuće uverenje o Branku kao ukletom pesniku, depresivnom i sklonom samoubistvu. Ovo je u isto vreme roman o jednoj državi, njenoj Službi bezbednosti, ali i pesniku u večitom sukobu sa svetom osrednjosti.

Život Branka Miljkovića kao da počinje nakon smrti, što se može zapaziti kod čitalaca mlađih generacija kojima je postao jedan od omiljenih pesnika, počeli su njegovu poeziju razumevati na posve drugačiji način nego generacije pre njih. U svakom novom naraštaju Branko Miljković „kao biljka ili cvet raste“.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: Nedeljnik