Prikaz romana „Zoe“: Njujork iz bajke, Kozilija iz stvarnosti

I pisac u svojim knjigama i slikar na svojim platnima uglavnom ovekoveči uspomene na mesta u kojima je proveo najveći deo svog života, ali i na ona koja su ga u nekom momentu toliko oduševila da su mu poslužila kao inspiracija za nova dela.

Momo Kapor, i pisac i slikar, u svojim je delima najpre ovekovečio Beograd iz vremena svoje mladosti kada se ostvarivao kao umetnik, ali je znao i da se vrati u detinjstvo i kroz svoje stvaralaštvo otputuje u Sarajevo ili odvede čitaoce do primorskih letovališta, dok je u romanu „Zoe“, napisanom i prvobitno objavljenom 1978. godine, izneo svoje impresije o Njujorku.

Kapor je sâm izjavio kako je „sebe proglasio za lakog pisca“ prvenstveno da bi izbegao političke i ideološke kritike na račun svojih romana, koji na prvi pogled mogu delovati čak i kao literatura za koju se ustalio termin petparačka, ali kroz čije su radnje, dijaloge i sudbine glavnih likova provučeni i svakodnevni problemi prosečnih jugoslovenskih građana, pa i slabosti političkog sistema koji je u javnosti predstavljan kao besprekoran.

Roman „Zoe“ morao je biti još provokativniji samim tim što je za naslovni lik izabran poslednji izdanak zbačene (doduše, fiktivne) dinastije, jedna princeza bez kraljevine, ćerka monarha čijim je srodnicima nova vlast zabranila povratak u domovinu.

Ipak, kakve god da su bile aluzije među jugoslovenskim čitaocima u vreme kad je roman prvi put objavljen, mnogo je važniji umetnički postupak kojim je Kapor predstavio američku metropolu, ali i maštovit, maltene orvelovski prikaz zemlje iz koje je potekao glavni junak romana.

Ako bi se i napravilo poređenje sa romanom „1984“ Džordža Orvela, onda bi „Zoe“ bila svojevrsna literarna alternativa: šta bi se desilo da su Orvelovi junaci imali prilike da iz države Velikog brata odu pravo na Menhetn, u stvarni Njujork i stvarnu Ameriku, kao što se to desilo slikaru Arsenu, žitelju izmaštane Republike Kozilije.

I premda je Kaporova Kozilija svojevrsna sublimacija raznih mediteranskih i balkanskih mentaliteta, ipak se u Arsenu može prepoznati Jugosloven koji bi se, čak i kada naprasno dobije priliku da ostvari američki san, i dalje ponašao kao leptir – živeći samo jedan dan, ali ipak leteći.

Kroz Arsenovu ljubavnu vezu sa princezom Zoe, koja mu pruža zadovoljstva o kojima jedan Kozilijanac može samo da mašta, upoznaju se i prednosti i mane njujorškog društva, od galerija i pozorišta do emigrantskih kvartova, od bogatih kolekcionara do siromašnih ribara.

Istovremeno, Arsen dobija priliku da sa distance još bolje sagleda svoj dotadašnji život, da preispita da li je moguće živeti bez straha, da razume kako to čoveku može biti lepo i kad je nesrećan, ali i da shvati kako lepota ne pita za cenu.

Tipičan predstavnik onog dela čovečanstva koji ne zna tačno šta hoće, ali se ipak ne prepušta onome što mu se nudi, kozilijanski slikar se svesno prepušta zabranjenoj ljubavi iako zna kakve ga posledice čekaju.

Iznoseći detalj po detalj geografskih i istorijskih karakteristika izmišljene ostrvske države i slikovito opisujući njujorške ulice, galerije i restorane, Kapor je svoju Koziliju približio stvarnosti, a od Njujorka iz svojih sećanja načinio grad koji će postati blizak i čitaocima koji tamo nikada nisu kročili.

Tako će ponekad Kozilija delovati stvarnije od Njujorka, tim pre što je zasnovana na državama i mentalitetima koji zaista postoje, dok je pisac njujorški deo priče svesno približio bajci, koja to ostaje čak i kad joj kraj nije bajkovit.

Inspirativne scene, kao i Njujork i Kozilija iz Kaporovog romana kao da vape za adaptacijom na velikom platnu, pa bi tim povodom valjalo što pre angažovati Evu Grin za naslovnu ulogu.

Autor: Dušan Milijić