Prikaz romana „Zmajeva žena“ Ane Atanasković

Često se setim da je moja nastavnica srpskog jezika, koja mi je i dan-danas uzor, rekla da profesori književnosti ne moraju da znaju sadržaj svih književnih dela koja su pročitali nego treba da budu osposobljeni da analiziraju novo književno delo sa kojim se susretnu. Dodala bih: treba i da ga osete. Naša memorija nema dovoljno kapaciteta da uskladišti sve sadržaje, likove i mesta iz pročitanih knjiga, ali zato naša čitalačka svest pamti osećaje koji su se u nama javili dok smo čitali književno delo, pamti atmosferu, mirise, ukuse, boje...

Roman „Zmajeva žena“ autorke Ane Atanasković spada među ta književna dela čiju atmosferu čitalac može da oseti od prve stranice i moći će lako da je evocira i posle mnogo godina.

Ovim romanom autorka potvrđuje ono u šta smo se uverili čitajući njen prethodni roman „Moja ljubav Nikola Tesla“ – izazov i inspiraciju za nju predstavljaju istorijske ličnosti o kojima se malo zna. Posle Ketrin Džonson autorka na pozornicu srpske književnosti u punom sjaju izvodi Jelenu Gatiluzio, Italijanku koja je živela na grčkom ostrvu Lezbos, ličnost za koju se smatra da je bila verenica (možda i supruga) despota Stefana Lazarevića, ali se ne zna da li je ikada došla u Srbiju.

Kada pisac nema na raspolaganju mnogo činjenica, onda mora da angažuje maštu da bi popunio praznine u mozaiku istorije. Upravo bogatom maštom i izoštrenim stvaralačkim osećajem autorka je kreirala atmosferu i likove u ovom romanu. Zahvaljujući autorkinoj mašti, čitalac može svim čulima da doživi proslavu 1. januara u Mitileni, može po mirisu da razlikuje Kruševac i glavni grad Lezbosa, može kroz žutu boju da vidi slavni Konstantinopolj („medozlatna, prigušena žuta; boja voska, meda, zrelog žita i šafrana“). Pored mirisa i ukusa, važnu ulogu imaju boje, pa je roman podeljen na četiri dela, prema bojama koje u njima dominiraju – Žuta, Crvena, Plava, Purpurna.

U atmosferi Mitilene upoznajemo Jelenu Gatiluzio, smelu mladu ženu koja pored mora živi i more nosi u sebi čak i kada se, dolaskom u Srbiju, prostorno od njega udalji. Jelena, Helena, Jelača, varijante su imena koje nosi strastvena, maštovita i odlučna žena, ali i žena čiji je život obeležilo veliko nemanje, nemanje deteta, zbog čega se povlači u manastir Pavlovac, jednu od despotovih zadužbina.

Jelena Gatiluzio, čiji lik dominira u prvom delu romana, dovodi čitaoca do despota Stefana Lazarevića nakon čega on postaje centralni lik u romanu. Despot Stefan, kao što i istorija kaže, bio je čovek mača i pera (vitlanje mačem je osveta, samoostvarenje, posao, služba, borba za opstanak), ali autorka romana nam više približava despota Stefana nego što je to učinila istorija. Omogućava nam da, uz Jeleninu pomoć i pomoć rusalki, uđemo u njegove snove koji su bremeniti teretom očeve smrti u Kosovskom boju. Omogućava nam da ga vidimo kao lovca u šumadijskim šumama, ozbiljnog čoveka, vladara čiji dvor ne veseli muzika. Despot Stefan u ovom romanu nije samo istorijska ličnost nego je i čovek od krvi i mesa, čovek kojeg more brige, čovek koji živi pod teretom prošlosti zagledan u budućnost („U njegovim skupljenim obrvama nagomilale su se decenijske tegobe“).

Najveći kvalitet ovog romana predstavljaju opisi koji su detaljni i upečatljivi, a nisu previše opširni (opis proslave 1. januara u Mitileni, Konstantinopolja, bitke kod Nikopolja, Jelenine haljine...). Još jedan kvalitet predstavlja bogata leksika koja je potpuno u skladu sa temom i vremenom koji su obrađeni. Ovakav izbor leksike, uz mnoštvo sinonima, arhaizama, kovanica (crvena: rujna, skerletna, grimizna; izvoriti, čistohodan, divotno, zlatotkano, virasto, rukodelatelji, zloljubiv, knjigohraniteljica, neradosnik...), pojačava čitaočev doživljaj atmosfere romana.

Stilske figure poput personifikacije („moja duša koja spava u knjigama“), poređenja („krzno meko kao šapat“), metafora („zapad sa juga“ – Jelena; za nerotkinju: kamen, panj, pusto polje, golo drvo, večita zima, mahovina koja može da živi samo na kamenu), jezik i stil romana približavaju poetskom.

Roman „Zmajeva žena“ hronološki prati istorijske događaje od 1399. godine i ličnosti koje su to vreme obeležile i koje su značajne za istoriju Evrope, posebno Srbije (ugarski kralj Žigmund, sinovi sultana Murata, Vuk Lazarević, Đurađ Branković...). Posebno je interesantan lik Konstantina Filozofa i njegov odnos prema despotu Stefanu ispunjen poštovanjem, ali i laskanjem, dodvoravanjem i ljubavlju, zbog koje na neki način postaje rival despotove supruge Jelene.

Kao junak ovog romana, rame uz rame sa istorijskim ličnostima, stoji Beograd sa ušćem Save u Dunav kao žilom kucavicom („Ovaj grad Ušću mnogo toga duguje“). Autorka na više mesta u romanu daje vrlo lepa i precizna određenja Beograda despotovog vremena koja su istinita i u vremenu u kojem mi živimo: „Beograd mi je bio i kovitlac i harmonija, istok i zapad, spoj i razdor, mesto gde se sudaraju tokovi vremena i prostora.“; „O Beogradu se pričalo da je nepokoriv i neosvojiv, ali su nepokorni u njemu bili nepoželjni.“

Pisanje romana kao što je „Zmajeva žena“ jeste veliki izazov za umetnika. To nije samo pisanje. To je uranjanje u istorijske izvore, poseta toponimima koji su opisani u romanu, prodiranje u dubine ličnosti koje su istoriji ostale skrivene, sjedinjavanje sa duhom vremena koje je prošlo. I za čitaoce su ovakvi romani izazov. Treba ih upamtiti umom i dušom. Oni su pamćenje, osećanje i maštanje.

Autor: Jelena Skrobić