Iako je dobio dve Pulicerove nagrade, Nacionalnu književnu nagradu, Karnegijevu medalju za fikciju, kao i stipendije Makartur i Gugenhajm, američki pisac
Kolson Vajthed (1969) ne odmara se na lovorikama stare slave. Naprotiv, kao svaki vrhunski profesionalac zainteresovan mnogo više za rad nego za priznanja, on nastavlja sa trilogijom započetom romanom „
Ritam Harlema“, koji je uz još tri njegova naslova objavila Laguna.
Iako se vreme u drugom delu trilogije pomera sa šezdesetih na sedamdesete godine, dok su Crni panteri i Crnačka oslobodilačka vojska u međuvremenu vršile emancipatorsko-odbrambenu ulogu, prava Afroamerikanaca nisu se bitnije popravila. Kao kvart pun crnaca, ali i omiljena četvrt za „prljave“ policajce koji uzimaju mito, Harlem pruža idealan kontekst za prikazivanje takvog društvenog zatvorenog kruga. Ili je pre u pitanju socijalna inercija koja mora računati na učinke prošlosti. Uticaj ovog vremenskog okvira očigledan je kroz tri velika poglavlja romana čija se radnja odigrava 1971, 1973. i, konačno, 1976. godine.
Vlasnik prodavnice nameštaja Rejmond Rej Karni, glavni lik i prethodnog romana, verovatno je najubedljivi junak da trpno prikaže snagu prošlosti. On se, u „Ritmu Harlema“, verovatno ne bi sem legalnim bavio i ilegalnim poslom da njegov otac Majk nije bio zloglasni harlemski lupež. Da u „
Zločinačkom manifestu“ pak nije odlučio da za trinaestogodišnju ćerku Mej nabavi kartu za koncert
Džeksonove petorke, i tako se zbog ulaznice obrati korumpiranom detektivu Mansonu, svom bivšem saradniku, ne bi se morao vraćati kriminalu nakon četiri godine čisto zakonitog poslovanja.
Iako je sam po sebi antagonista, Rejmond je junak koji u čitaocu budi dovoljno empatije jer iz najbolje namere na kraju povlači pogrešne poteze, za šta su karte za koncert sažet a efikasan primer. Štaviše, on je i pomalo nespretan, pa i protivrečan, počev od toga što iako ne želi da se vrati kriminalu, obraća se korumpiranom policajcu, i toga što je ugledan čovek koji je učestvovao u nizu nepočinstava.
Usled Rejmondovih kontradiktornosti, čitalac se utoliko lakše može poistovetiti s njim i njegovim narednim postupcima. U njih bezobzirno nahrupljuju učinci prošlosti, sve do 1976. godine i dvestagodišnjice američke nezavisnosti, tekovine rasne nejednakosti u kojoj Harlem simbolički, ali i doslovno, gori. Bolestan i apokaliptičan, deo Njujorka koji ipak uživa pripovedačevu i naklonost glavnog junaka, ukazuje se kao još jedan plastično prikazan protivrečni protagonista. Serija podmetnutih požara, između ostalog, dodatno ukazuje na prikrivenu političku zaleđinu.
Iako se bavi osetljivim pitanjem poput rasne nejednakosti, Vajthed ne piše ostrašćeno niti pristrasno. Reč je o prozi koja sem književnih kvaliteta ima i moralne, koji pritom ni u jednom trenutku ne prelaze u moralizatorske.
Valjda je do sada jasno kako u knjizi svakako ima elemenata kriminala, međutim, kao ni u Vajthedovim prethodnim knjigama, žanr ni ovde nije suština. Pisac koristi kriminalistički roman kao sočivo za istraživanje mehanike jednog specifičnog nasilja u određenom trenutku. Naravno, taj trenutak je ključan, a sočivo krajnje precizno. Jer u pitanju je niko drugi do Kolson Vajthed.
Autor: Domagoj Petrović