Prikaz romana „Zli dusi“ Fjodora Dostojevskog: Karikaturalno upozorenje na sunovrat društva

Svojevremeno je Fridrih Niče, prvak evropskog iracionalizma, pisao da је osnovni problem savremenog društva to što su, sa smrću boga, tradicionalne vrednosti izgubile autoritet i vezivnu snagu. Kada ništa nije istina, sve je dopušteno. Predviđao je da će budućnost – doba nihilizma – biti žestoka: „Čitava evropska kultura kao da se kreće prema katastrofi, s mučnom napetošću koja raste neumorno, silovito, nezadrživo, kao reka koja želi da stigne do kraja“, pisao je Niče.



Kakva je bila onovremena kultura? Sve do 19. veka verovalo se u objektivne i univerzalne istine svojstvene prirodi i primenljive na sve ljude u svim vremenima. Takve istine, poput prirodnih prava pojedinaca, mogu da se shvate umom i merilo su za individualne težnje i društveni život. Ovo je suština prosvetiteljstva i njegove suštine – razuma. A onda se posumnjalo: opšte istine samo su odraz hegemone kulture u datoj istorijskoj fazi. Nema, dakle, univerzalnih istina satkanih u osnovu prirode. Nema prirodnih prava života, slobode ili vlasništva koja nam pripadaju rođenjem. Ljudi su ti, a ne bog, koji uverenja i vrednosti uzdižu do statusa opšteg.

Polovinom 19. veka ubrzavaju se kapitalistička industrijalizacija, razvoj nauke i opšta sekularizacija života, što potvrđuju idejni tokovi toga doba – realizam, pozitivizam, darvinizam, marksizam ili anarhizam. Svi su oni bili reakcija na preovlađujuće romantične, verske ili metafizičke interpretacije sveta. Svi su se, proistekavši delom iz prosvetiteljstva, okrenuli ka stvarnim ljudima i stvarnom svetu. Neki su osporili i samu racionalnost, odnosno razum kao predznak ljudskog ponašanja.

To je svrglo stare vertikale, a nije uspostavilo nove. Objektivno znanje, istina i moralni kriterijumi su iščezli. Savremeni čovek se našao na vetrometini i bez idejnog orijentira. To je kompost iz kog je nikao nihilizam (lat. nihil – ništa) o kome piše Niče, a koji u svojim delima obrađuje Fjodor Dostojevski.

Za ruskog velikana nihilizam je bio „gola volja, neobavezana moralom koja ne mari za istinu“. Njegova srž je u iracionalnom: ljudi stiču individualnost i praktikuju slobodu putem iracionalnih impulsa i postupaka. Ovo je Dostojevski nagovestio još u „Zapisima iz podzemlja“ (1864), gde protagonista kaže da čoveku „treba samo jedno – samostalna volja, ma koliko ga ta samostalnost koštala“. No sam Dostojevski smatrao je da iracionalne pobude vode samouništenju.

To je i moto romana „Zli dusi“ (1871), mešavine epa o duhovnom pročišćenju i pamflet-romana, koji sa snažnom idejnom tendencijom opisuje nadolazeću kugu nihilizma i materijalizma. Tokom egzila u Švajcarskoj Dostojevski je izbliza video širenje ateizma na rusku inteligenciju. Stecište revolucionara bila je Ženeva, gde se isticao ideolog Mihail Bakunjin, protivnik autokratije, ekonomske eksploatacije, ali i boga. To je snažno uticalo na generaciju Rusa rođenu 1840-ih godina, koju je Ivan Turgenjev nazvao „nihilistima“.

Bakunjinov istaknuti učenik bio je „prvosveštenik anarhizma“ Sergej Nečajev. On se 1869. godine vraća u Rusiju kako bi moskovske studente regrutovao za revoluciju. Sticao je i sledbenike i protivnike. Jedan od njih – Ivan Ivanovič Ivanov – zapretio je napuštanjem jednog od petočlanih komiteta koje je uspostavlja Nečajev. Zato ga ovaj, zajedno sa još nekoliko zaverenika, ubija u noći između 21. i 22. novembra. Saučesnici su pohvatani, ali Nečajev beži u Ženevu gde će sa Bakunjinom napisati tzv. Katehizis revolucionara. Nečajevljev fiktivni predstavnik u romanu – i glavni zupčanik samodestruktivnog mehanizma – jeste Petar Stepanovič Verhovenski, grubi i neosetljivi spletkaroš.

Ubistvo Ivanova bio je glavni podsticaj i nukleus oko koga Dostojevski gradi radnju romana „Zlih dusi“. Ovim romanom, podeljenim u tri dela, opominje nas na štetnost ideja koje negiraju moral, religiju i porodicu kao temelje društva. Dok Turgenjev u „Očevima i deci“ (1862) nihilizam nazire i prvi ga imenuje, u „Zlim dusima“ Dostojevski ispituje njegovu prirodu i poreklo. Pojava zaverenika-nihilista u njegovoj zemlji nije slučajnost već, kako je tvrdio, posledica prenaglašenog duha liberalizma, koji je oduševljeno prihvatao svaku zapadnu ideju, koliko god se kosila sa ruskom stvarnošću. Taj duh je personifikovan u Stepanu Trofimoviču Verhovenskom, elegantnom sredovečnom intelektualcu i ocu Petra Stepanoviča. Nakon gubitka profesure u Peterburgu skrašava se u provinciji, na imanju preminule supruge.

Ruska stvarnost tih godina centrirana je oko elite: aristokratsko-građanskog sloja koji uživa sve privilegije poznog feudalizma. Dok je ruski seljak, još od Petra Velikog, sve izolovaniji od ostatka društva, taj ostatak – svakojako plemstvo, visoko činovništvo i vojno starešinstvo – živi udobnim salonskim životom. Predstavnica takvog sloja je, Varvara Petrovna Stavrogina, spahinica i uticajna plemkinja u gradiću u kome se odigrava radnja. Kod nje Stepan Trofimovič provodi dvadeset godina, kao vaspitač njenog jedinca Nikolaja Vsevolodoviča Stavrogina.

Nema samo Sergej Nečajev svog karikaturalnog predstavnika u romanu: zaneseni Stepan Trofimovič simbolizuje liberala Timofeja Granovskog (1813–1855) dok, takođe, kapriciozni književnik Karmazinov predstavlja Ivana Turgenjeva (1818–1883). No specifičnost „Zlih duha“ je u tome što ima nekoliko glavnih junaka, od kojih je jedan i središnji. Upravo takav je Nikolaj Stavrogin – plemić, bivši oficir i neodlučni revolucionar. I on deo života provodi u Švajcarskoj, putuje po svetu ali nigde ne uspeva da se skrasi. Ne vezuje se ni za kakvu ideju i, kao nihilista, privlači svakojake sledbenike. Naposletku se vraća u Rusiju gde se, tokom mesec dana, nižu dramatični događaji, u manjoj ili većoj meri povezani sa njim. Tim će događajima Dostojevski oblikovati svoju glavnu tezu – da ideološki fanatizam dovodi do katastrofe.

Možda ključna Stavroginova osobina je otupljenost. Sa jedne strane on je najbogatiji junak – uglednog je porekla, imućan je, šarmantan i oštrouman. Sa druge on je najsiromašniji: revolucija i sve druge ideje su mu dosadile, pa i sledbenici poput Šatova i Kirilova. Ne zna šta bi sa sobom i predaje se razvratu. Svojom neukorenjenošću, Stavrogin je razvijena etapa „suvišnog čoveka“ tipičnog u ruskom romanu: „U Rusiji ni za šta nisam vezan – u njoj mi je sve isto toliko strano kao i svugde. Istina, u njoj sam manje voleo da živim, ali čak ni u njoj nisam mogao ništa omrznuti“. (str. 886)

Nije lako ispratiti radnju „Zlih duha“ – jedna je od najsloženijih u celokupnom delu Fjodora Dostojevskog. Samo da bi se zamajac radnje pokrenuo bilo je potrebno mnoštvo informacija na preko tri stotine strana. No, strpljen – spasen. Na sebi svojstven način, Dostojevski i u sveopštem nihilizmu uočava pukotinu kroz koje se probija svetlo. To svetlo su preobražaj i oboženje čoveka. No uprkos tmurnom tonu čitavog romana i svim izdajstvima, pobunama i ubistvima koja se dešavaju oko Stavrogina – Dostojevski nam na kraju, kroz Stepana Trofimoviča, nudi duhovno vaskrsenje.

Ta spasonosna nada, logična za roman Dostojevskog, nasušna je i danas u novom nihilizmu. On je digitalni – jer oblikuje tehnološki posredovano društvo. On je i klimatski – jer još uvek, suočeni sa istinom ekološkog sloma, odbijamo da je priznamo.

Slepa mrlja svake kulture jeste nesposobnost da zamisli sopstveno uništenje. Svojim univerzalnim delom, na takvu mrlju pokazuje Dostojevski. Na nama je da čitamo.
 
Autor: Ivan Radanović