Prikaz romana „Život pre čoveka“: Ljudi kao dinosaurusi

Verovatno se njen novčanik i račun u banci neće složiti sa mnom, ali malo mi je, u najmanju ruku, degradirajuće što će jednu od najznačajnijih književnica današnjice do kraja života (a i posle) u javnosti predstavljati kao osobu na osnovu čije knjige je snimljena jedna isforsirana, na silu urađena i, pre svega, užasno dosadna serija. Gotovo kao da Andrića predstavite kao onoga po čijem delu je, 1984. godine, RTB snimio televizijski film „Prokleta avlija“.

Margaret Atvud je za ljubitelje dobre pisane reči postojala i pre nego, kao što će postojati i nakon što je HBO odlučio da adaptira njenu knjigu „Sluškinjina priča“.

Možda su joj učinili i neku vrstu medveđe usluge. Sada će ljudi poželeti da se upoznaju sa njenim delom, pre svega, kroz ovaj roman. A on je sasvim prosečan. Dobar, ali ne i izuzetan. Ljudi će, ohrabreni kampanjom i famom oko serije, očekivati previše, te će se u toj meri i razočarati i odustati od daljeg putovanja kroz književno stvaralaštvo ove izuzetne kanadske književnice. To bi, tek, bila šteta. Jer Atvudova ima šta da ponudi ljubiteljima dobre pisane reči.

Njen najnoviji roman „Život pre čoveka“ (Laguna, prevod Aleksandra Čabraja), na primer. Na koricama domaćeg (a najverovatnije je to slučaj i kada su izdanja na drugim jezicima u pitanju), stoji da je u pitanju „… autorka bestselera Sluškinjina priča“. Dobro. Ukapirali smo. Sada nas pustite da uživamo u nečemu što je zaista dobro. A takav je „Život pre čoveka“. Zaista dobar.

Atvudova nas u ovom romanu vodi u Kvebek iz, sada davne, 1976. godine. Godina koja je sada već davna praistorija. Doba jure, dinosaurusa, da se izrazim u duhu same priče. Jer priča se bavi životima upravo njih. Dinosaurusa u ljudskom obliku.

Junaci priče Elizabeta, Nejt, Lašja su upravo to. Ne samo da su zaposleni u Prirodnjačkom muzeju gde su okruženi stvarima iz prošlosti, već su i van muzeja okruženi vrednostima iz prošlosti.

Iako se onaj talas društvenih i civilizacijskih promena za koji je Hanter S. Tompson u svom delu „Paranoja u Las Vegasu“ rekao da se zakucao u nacistički Las Vegas i nestao, nešto se ipak promenilo. Makar poneseno plimom tog talasa, društvo je polako počelo da se menja. Društvo poznih sedamdesetih godina minulog veka već se mnogo razlikovalo od onog samo deceniju ranije.

Sve je to uticalo i na tradicionalno shvatanje porodice koja više nije morala da opstane u svom krutom i unapred zadatom okviru. Kao još jedan društveni konstrukt, u društvu koje se menja, i porodica je morala da se menja.

Samo je Elizabeti, Nejtu i Lašji malo neprijatno da to prihvate. Oni održavaju, makar, privid, ljušturu, starih oblika ponašanja. Poput onih fosila kojima su okruženi, tako su i oni okamenjeni u jednom vremenu. Vremenu koje više ne postoji.

Atvudova ih u svom romanu suočava sa stvarnošću. Prepušta ih novoj klimi. I rezultat koji dobijamo je veoma zanimljiv. I neizmerno zabavan.

U pitanju je kaleidoskop intimnih drama pojedinaca koji se nekako ne snalaze u novom svetu. A moraju, ako žele da (pre)žive u njemu.

Margaret Atvud se na veoma duhovit i zabavan način bavi pojedincima uhvaćenim u vrtlogu društvenih promena. Takođe se, kroz ovu osnovnu priču, bavi i problemom rasizma, mizoginije, nacionalizma, antisemitizma koji opstaju kao dominantno, i najteže promenjivo, nasleđe prethodnih generacija.

„Život pre čoveka“ je mnogo više od priče o ljubavnom trouglu. U pitanju je univerzalna priča o društvenom progresu i civilizacijskim promenama koje zahvataju celokupne zajednice i uticajima na pojedince.

Ova knjiga je mnogo bolji izbor za nedeljna popodneva od one serije sa kojom smo započeli priču.

Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs