Prikaz romana „Život i vremena Majkla K“

Na početku romana Džona Maksvela Kucija, priprosti protagonista živi u gradu koji postepeno zahvata vrtlog građanskog rata. Majkl K stanuje nedaleko od svoje majke i sasvim je zadovoljan svojom svakodnevnom rutinom, ali jednog dana ipak donosi odluku da za bicikl priveže kolica kojima bi majku odvezao u selo gde je odrasla. Knjiga je podeljena na tri dela: u prvom priču pratimo iz ugla Majkla K, u drugom iz ugla lekara koji brine o njemu, a u veoma kratkom trećem delu vraćamo se perspektivi glavnog junaka.

Planovi Majkla K nažalost brzo padaju u vodu – što i nije neko veliko iznenađenje. Uprkos činjenici da priča koja sledi nije nimalo prijatna, Kucijeva knjiga je jedno od onih retkih umetničkih dela koja, prikazujući ružnoću ovog sveta, navode (pažljivog) čitaoca da iza spoljnog privida prepozna njegovu izvornu lepotu. Ne govorim o katarzi. Pisac se ne zadržava previše na tragedijama – one su u ovom slučaju predstavljene pre kao usputne neugodnosti. Nisam siguran kako je do toga došlo, ali čitajući ovo delo – o ratu i čoveku koji fizički propada pokušavajući da postane nevidljiv – i posmatrajući svet oko sebe, počeo sam da primećujem njegovu lepotu. Predmeti iz mog okruženja zračili su posebnom svetlošću, bio sam raspoloženiji nego obično. Ne zato što sam život Majkla K poredio sa svojim, već zbog toga što sam u njegovom životu uviđao svojevrsnu fundamentalnu lepotu koju sam zatim bio u stanju da prepoznam u sopstvenom. Dok sam čitao pasaže o tužnim trenucima koje Majkl K provodi u samoći ili zatočeništvu, pronalazio sam u njima neku vrstu iskonske istine i lepote. Čak i u ružnoći ljudske prirode.

Uzmimo, na primer, kratku rečenicu sa jedne od uvodnih stranica romana, koja opisuje jedan od retkih trenutaka blaženstva u ovoj priči:

„Ponovo [je] mogao da izvede majku, zamotanu u kaput i ćebe, u vožnju pored mora koja joj je izmamila osmeh.“

Uprkos svojoj jednostavnosti, ona u sebi nosi poruku koja svojom prodornošću nadjačava zvuke ratnog ludila.

Priča o lepoti naravno ne može zaseniti užasna iskustva koja Majkl K doživljava na svom putovanju. Naročito me je zapanjila tišina kojom reaguje na majčinu smrti. Ceo život proveo je strahujući od svoje majke i veoma je interesantno to što se on na kraju skoro plaši i da žali za njom. Iako se na prvi pogled čini da u gradić Princ Albert beži od rata, nisam se mogao oteti utisku da zapravo još uvek na neki način pokušava da ispuni njenu želju, i to ne zato što je prema njoj osećao ljubav, već zato što se plaši onoga što bi mu se moglo dogoditi ako to ne bi učinio. Kontrola koju je majka imala nad njim činila ga je parktično bespomoćnim dok je bila živa, a posle njene smrti, i njegovo telo polako počinje da kopni.

Lik Majkla K nije nimalo jednostavan. On spolja zaista deluje kao ograničeni momak koji jedva izgovara pokoju reč, a tom utisku značajno doprinosi i Kucijev jednostavni stil pisanja. Ipak, kao što je slučaj i sa samim romanom, ispod površine krije se nešto daleko kompleksnije. Pripovedač drugog dela knjige jedan je od retkih likova koji uviđaju da je Majkl K nešto više od običnog glupana. Otkrovenje tog lekara verovatno ima svojih mana, ali ono čitaocima ostavlja sasvim dovoljno prostora da izvuku nešto više iz života i vremena Majkla K.

Autor: Trevor Beret
Izvor: mookseandgripes.com
Prevod: Jelena Tanasković