Prikaz romana „Život i smrt Sofi Stark“: Neodoljiva manipulativnost

Istorija je puna životnih priča o ekscentričnim umetnicima, koje savremenici nisu razumeli, pa se se proslavili tek posle smrti. Upravo taj arhetip, ali i onaj o neprilagođenosti na kakvu su osuđene mnoge „obične“ kreativne osobe, „gađala“ je mlađa američka spisateljica Ana Nort svojim drugim romanom „Život i smrt Sofi Stark“.

Naslovna i glavna junakinja je na neki način autistična od detinjstva (bila je drugačija od ostale dece) do srednje škole, u kojoj su joj se neprestano rugali i smatrali je čudakinjom. Tek kada je naučila da se bavi kinematografijom, pronašla je način da se izrazi, ali i da dublje zainteresuje kolektiv. Fascinirana košarkašem i svojim dečkom Danijelom, ona još kao tinejdžerka protiv njegove volje snima niskobudžetni i hermetični „indi“ film o njemu. Utisak samog pomenutog muškog lika, kao i čitaoca, jeste da ga je Sofi iskoristila za potrebe svoje umetnosti. Nije to jedini pripovedač romana koji odaje takav dojam: među ostalima su i njena ljubavnica Alison, brat Robi, suprug Džejkob i jedan filmski kritičar.

Naracija u romanu odvija se gotovo sve vreme iz tuđe perspektive, a kad progovara, Sofi sama priznaje da je loša osoba. Mada to možda uopšte nije tačno, već je ona samo neprilagođena i stoga hladna, te joj mnogo bolje od međuljudske komunikacije ide kreativno izražavanje, kao verovatno i jedini način na koji ona može punopravno da komunicira. Uostalom, to što pripovedače čine njeni najbliži, jednako uzburkani njenom pojavom o kojoj govore, a što njoj nije dato „pravo glasa“ o sebi, deluje prilično izbavljujuće po Sofi. Kao i to što je ona sama nastojala da prenese sve što je znala o drugima izražavajući se kroz umetnost. Kao i činjenica da roman tematizuje njenu umetničku i komunikacijsku patnju.

S druge strane, i dok govore o Sofi, pripovedači su znatno zainteresovaniji za sebe nego za nju, koliko god joj bilo prigovarano zbog sebičnosti, zloupotrebljavanja drugih i emocionalne distanciranosti. Tako se može desiti da polovina čitalačke publike shvati Sofi kao nekog ko zlorabi bližnje, a druga polovina kao njihovu žrtvu. I zaista, opsednuti njome, oni joj postavljaju previše zahteva gotovo ne poznajući njene limite, koliko god se njome bavili. Možda jedina stvar koja je bitna u takvom saživotu jeste umetnost koja nastaje iz haosa takve vrste.

Bez obzira na moguće definicije glavne junakinje, ona, u nekoj meri i odsustvom volje da objašnjava svoje postupke a delimično i vlastitom protivrečnošću, u znatnoj meri ostaje neobjašnjiva. Takav učinak protagoniste mora biti sastavni deo vrhunske proze. U svakom slučaju, vrlo je retko da ličnost mogućeg sociopatskog manipulativca toliko utiče na čitaoca da se poistoveti s njom kao sa Sofi. S te strane je roman Ane Nort potpuno originalan.

I ne samo sa te: pisanje je sažeto, „razgovorno“ i jasno, ali uprkos sopstvenoj škrtosti uspeva da bude opisno. S druge strane, prepuštanje pripovedačke štafetne palice srazmerno velikom broju naratora urađa polifonijom retkom za stilski ekonomična dela kakvo je „Život i smrt Sofi Stark“. Takođe, siže koji uostalom ima drugostepenu ulogu, definisan je naslovom a da to ni najmanje ne umanjuje uzbudljivost teksta.

Autor: Domagoj Petrović