Prikaz romana „Zima lavova“: Ključ odgovornosti

Sa gotovo milion prodatih primeraka i nekoliko desetina izdanja, odnosno prevoda, i s obzirom na to da je njime najavljen nastavak, prvenac italijanske spisateljice Stefanije Auči (1974) „Sicilijanski lavovi“ stvorio je uslove za iščekivanje kakvo odavno nije viđeno u izdavačkoj industriji. Da je autorka vodila računa o očekivanjima koja je stvorila, jasno je od naslova nastavka – „Zima lavova“ – koji nagoveštava dekadenciju tematizovane dinastije, preko kontekstualizujućeg uvoda u prvo poglavlje – More, pa sve do obima knjige. Iako se u njoj opisuje gotovo jednako dug period koliko i u prvom delu diptiha, ona je morala biti znatno opsežnija s obzirom na nemerljivo veću osetljivost tretiranog razdoblja i tematizovanih fenomena. Naime, ako su Florijevi iz začetka dvoknjižja bili pioniri industrijalizacije, vreme koje pokriva nastavak donosi njeno razgranavanje i usložnjavanje konkurencijom, kao što i Palermo, kojim teče siže, od oblasnog centra postaje grad koji se poredi s evropskim metropolama; dok su Paolo i Injacio s kraja osamnaestog veka i početka devetnaestog i Vinčenco iz njegove druge polovine porodicu, od sitno trgovačke i došljačke, lavovskom borbom učinili vrhunski bogatom i društveno normativnom, krajem dotičnog stoleća i prvom polovinom sledećeg familija iskušava znatno osetljiviji fenomen dekadencije i pada. Na kraju krajeva, u „Zimi lavova“ se baš i nije mogla prećutati i dotad nezamisliva pojava svetskih ratova. U skladu sa većom nezamislivošću Prvog od Drugog, koji je prethodnim bio najavljen, Aučijeva više opisuje tzv. Veliki rat.

Nekoliko je faktora zbog kojih se gotovo sedamsto stranica nastavka prati sa krajnjim zanimanjem. Za početak, pad nudi veće čitalačko poistovećenje s likovima koji ga pronose nego uspon, iz očiglednih razloga. Zatim, dijalozi su s jedne strane maštoviti – sloj su dela u kom je autorka morala uzeti najveću slobodu spram povesne zaleđine porodice Florio – a s druge čine osovinu radnje, dok su junaci izrazito slojeviti.
Možda najsloženiji je lik Đovane. Premda je kao baronica od rođenja i Injaciova supruga lično učinila dinastiju aristokratskom i olakšala da njen muž postane senator Kraljevine Italije, ona znatno manje mari za svoje plemenitaško poreklo no što oseća odgovornost kao pripadnica porodice Florio, tim pre što smrću njenog supruga pad dinastije i počinje. Autorka je pokazala krajnje umeće u spontanom i verodostojnom slivanju Đovaninih krajnosti, njene istovremene krhkosti i otpornosti, patnje zbog uskraćenosti za istinsku ljubav, a onda i bogatstvo, kao i dostojanstvenosti, strpljivosti, sklonosti odricanju...

Unekoliko manje složen ali jednako nezahvalan za oslikavanje bio je profil njene snahe Franke. Ona nam se donekle prikazuje kao moderna i elegantna lepotica prihvaćena u evropskom krem-društvu, koju naizgled više zanimaju dragulji i odeća od supruga Injacija juniora – „Injacidua“. A onda se ipak ispostavlja da je previše pogađa njegovo neverstvo i da je njena spoljašnja samouverenost puki privid.

Jednako plastično prikazan je lik njenog muža. Injacio je znao da hoće da bude drugačiji od oca, i u isti mah imenjaka, ali ne i koji je pravi način za to: da li da bude manje sklon odricanju, a više ulaganju u umetnost i manifestacije privida, uključujući ne samo modu nego i štampu? Jesu li i njegova bračna neverstva zapravo posledica arhetipske sinovljeve potrebe za razlikovanjem od oca, posebno ako je senka potonjeg prejaka? Ili će možda najpre biti da protagonista, jednostavno, nije bio na visini odgovornosti da nastavi započeto onoliko koliko autorka koja ga je opisala, s drugom knjigom u odnosu na prvu, jeste.

Autor: Domagoj Petrović