Prikaz romana „Žene koje kupuju cveće“: Ženska družina u Književnoj četvrti Madrida

Ne sećam se tačno kako sam došla do ove knjige, pretpostavljam da sam čula intervju sa autorkom na radiju ili pročitala neki prikaz. Stvar je u tome što sam se spremala da je kupim na madridskom sajmu knjiga da bi autorka mogla da je potpiše. Na štandu gde je trebalo da ona bude su me informisali da zbog problema sa obavezama neće potpisivati, ali i pored toga sam se vodila instinktom i kupila knjigu da bih je pročitala. Međutim, meseci su prolazili, a ja sam bila zatrpana tolikim drugim knjigama i nikako nisam uspevala da nađem slobodan trenutak za ovu, dok konačno nisam odlučila, s obzirom na njen naslov, da moram da je pročitam s proleća. Tako sam i uradila. Iskreno verujem da ti knjige dopadnu šaka u određenom trenutku i s nekim razlogom baš tada, u šta sam se ponovo uverila. Sigurna sam, da sam je pročitala u nekom drugom trenutku, ne bi toliko uticala na mene kao što je to bio slučaj, i to ne zbog samog proleća ili cveća kao teme, pošto se, zapravo, njena radnja odvija u letnjim mesecima. Tako da je moj savet… pustite knjige da vam se približe u vreme koje su same odredile i uvek se vodite sopstvenom intuicijom.

U malom kvartu u centru grada pet žena kupuje cveće. Na početku nijedna to ne čini za sebe: jedna ih kupuje za svoju tajnu ljubav, druga za svoju kancelariju, treća da bi ga slikala, četvrta za svoje mušterije, poslednja… za jednog pokojnika.

Žene koje kupuju cveće su:

Marina: Pati od „sindroma kopilotkinje“: uvek je zavisila od svog partnera, koji je usmeravao njen život. Njen cvet je ljubičica, koja simbolizuje skromnost, sramežljivost i brižnost, smernost ali i samouverenost koju treba zaslužiti.

Kasandra: Nosi se sa „sindromom superžene“: radije bi se podvrgnula aktivnoj eutanaziji nego zavisila i od bilo koga. Važniji joj je profesionalni uspeh od privatnog života, u slučaju da ga uopšte i ima. Njen cvet je plava orhideja, simbol opuštenosti koja joj nedostaje.

Gala: Karakteriše je „sindrom Galateje“: duboko veruje da žene danas imaju sva prava na ovom svetu. Izuzev prava da ostare. I spremna je da učini sve kako bi obmanula vreme.

Aurora: Ovaploćuje „sindrom Lepotice paćenice“: brka ljubav sa opsednutošću. Naime, što više je boli, čini joj se da je utoliko zaljubljenija. Njen cvet je neven, cvet bola. Ali on je i simbol okrutnosti za onog ko se ne usudi, čak ni najmanje, da se brani.

Viktorija: Jedna od onih žena koje su odlučile da sve mogu da postignu – najbolja majka, najbolja radnica, najbolja kćerka – ili, drugačije rečeno, od onih koje imaju „sindrom svemoguće žene“. Njen cvet je cvet dunje, cvet iskušenja. Iskušenja da raščisti sa svime i oslobodi se svega.

Marina se doseljava u Književnu četvrt Madrida bežeći od sopstvenih sećanja i vlastitog života nakon muževljeve smrti. Ona, koja je provela ceo život u njegovoj senci, sada mora da nauči da živi sama. Lutajući svojim novim kvartom, uvek završava pored Anđelovog vrta, cvećare koju vodi Olivija i, ne predomišljajući se ni trenutka, prihvata da bude njena pomoćnica, iako nema pojma o cveću. Tamo će upoznati najrazličitije moguće žene koje će, za samo tri meseca, naučiti da se suoče sa svojim problemima, bilo poslovnim, porodičnim, ljubavnim ili posvete traganju za samom sobom i onim što se želi od života.

Već je jasno da je roman fokusiran na žene – na njihovo ponašanje, način razmišljanja i promišljanja, probleme… Predvodi ih Olivija, vlasnica cvećare i centar njihovog okupljanja, a koja se posvetila osmatranju i dijagnozi njihovih životnih stavova. Na prvom mestu imamo Marinu, našu glavnu junakinju koja je, izgubivši partnera, izgubila nekog s kim je bila nerazdvojna, ali i životni kurs. Sudeći po Oliviji, ona pati od „sindroma kopilotkinje“, naime, ume da živi jedino ako zavisi od drugih, naročito od partnera oko kojeg joj se sve vrti. Druga žena je Gala, kraljica flerta i telesnih užitaka, koja zastupa pravo žena da se osećaju zgodne i seksi dok im to godine dozvoljavaju i koja živi isključivo po sloganu Carpe diem. Kao suprotan slučaj imamo Auroru, atraktivnu ženu koja oseća odbojnost prema muškarcima iz straha da žele da se okoriste o nju, što je drži u vezi sa čovekom koji je ne ceni i psihološki maltretira. Tu je i Viktorija, jedna od onih žena koje su odlučile da sve mogu da postignu i budu najbolje u svemu, ali zato ne mogu da se izbore sa svojim životom. Ona sebe ne ceni, ne poznaje sebe, nije srećna, ali se ne usuđuje da sa svime raskrsti. I poslednja komponenta grupe je Kasandra, spektakularna žena koja odlučno gazi kroz život i koja se fokusira na posao, ali pati od razočaranja u ljubav i pride joj je posao ugrožen ukoliko ne bude imala stalnog partnera.

Kroz ovu grupicu žena predstavljeni su najrazličitiji načini na koje se voli: posredstvom patnje, kao Aurora; bežeći, poput Kasandre; pokušavajući da se ponovo pronađe strast, kao Viktorija; kroz borbu da je ne izgubiš, kao Gala ili noseći teret sreće kroz druge, kao Marina. Svaka od njih nosi se sa sopstvenom pričom, svojim sindromom, strahom ili potrebom da iz toga nešto nauči ili da ga prevaziđe. Posebno mi je upečatljivo to što većina sindroma potiče od vaspitanja koje su ove žene stekle u detinjstvu. Stoga je jasno da je svaka trauma nasleđena od roditelja. Naravno da ima žena koje nemaju traume i zadovoljne su svojim životom, ali odbijam da poverujem da postoji večna sreća zbog koje bismo sebe obmanjivali. Knjiga se bavi jednom problematikom i bilo bi previše dosadno da je sve ružičasto. Osim toga, otvara se tema koja možda nosi kontroverze, ali nije izlišno razmišljati o tome: da li je feminizam poboljšao život žena? Mislim da nema nikakve sumnje u to da je poslednjih decenija postignut napredak, ali nije li u pojedinim trenucima preteško to breme da budemo nezavisne, oslobođene i sjajne u svim aspektima života? Ne želim da kažem ni da se slažem, ni da feministička teorija to iziskuje, ali društvo koje stvaramo, a u koji je uključen ovaj pokret, to favorizuje i podrazumeva. Ko još ne poznaje nekog ko misli da savremene žene moraju biti sposobne da imaju porodicu, posao, vrhunski društveni život, a pritom i da moraju da uvek budu najlepše moguće i izvrsne u svemu? Moramo se boriti i za to da nam se dozvoli da budemo humane, da grešimo i budemo nesavršene.

Osim horske priče koju pripoveda ovih pet žena, roman ima još jednog jasnog glavnog junaka: Književnu četvrt. Ja, koja sam pustila da prođu meseci dok sam pročitala knjigu, nisam mogla da verujem, kad sam je otvorila, da je smeštena u kvart u kojem radim, kojim volim da šetam pre no što dođem na posao, koji mi se toliko sviđa da na svakoj pauzi za ručak postepeno otkrivam njegove kutke. Pojedina od ovih mesta i te kako poznaju i Madriđani i turisti, na primer mitski hotel Ric, ulicu Uertas, Trg anđela i Trg Svete Ane, muzej Prado, Trg parlamenta sa Neptunom u pozadini ili park Retiro. Ali Vanesa Monfort nam otkriva kako je to popiti kafu na terasi Rica, kako su ukusni slatkiši u pekari Smeđi medved, kakva je ljudska vreva prilikom ispijanja piva u Doloresu, noći džeza u kafeu Sentral i kako je dobro provesti poslepodne u Plavetnilu pijući koktele uz kolač od šargarepe. Iznad svega toga se ističe tačka okupljanja i mesto gde su se sve srele prvi put: Vrt anđela, jedna stvarna cvećara za čije postojanje sam znala, ali ne i za njen značaj i magiju. Samo da vam unapred kažem da je sve ono što se priča o njoj u knjizi stvarno: smeštena je pored Crkve Svetog Sebastijana, privlači pažnju po svom središnjem drvetu masline koje okružuje vrt i sa kojeg vise lampice koje daju ozračje priči i kojima se pridružuju železna zimska bašta ili kamena fontana u unutrašnjosti cvećare. Meni je knjiga otkrila mnoga mesta četvrti koja nameravam da istražim i ne odbacujem mogućnost da se upustim u književnu mini-rutu i prošetam mestima koja sam beležila tokom čitanja.

Drugi nezaboravni aspekt ove knjige jeste to što mi je otkrila znanje kakvo je „jezik cveća“. Isto kao što postoji neverbalna komunikacija koja nam objašnjava šta znače gestovi, pa čak i oni s lepezom, jezik cveća ili floriografija počeo je da se koristi u viktorijanskom razdoblju zarad slanja šifriranih poruka, posebno onih koje su služile da izraze osećanja koja se nisu smela ispoljiti naglas. Za nekog ko je nepismen u vezi sa svetom cveća, bilo mi je zabavno da pretražujem po Guglu ljiljane, kamelije ili nevene, i da zapisujem značenje svakog cveta, budući da nije isto pokloniti suncokret ili gladiolu, imati u automobilu buketić lavande, a kod kuće, uvek, ljiljane ili saksiju ljubičica ili orhideju. Iako se ne smatram robom potrošačkog društva, jasno mi je da ću, kad god to mogu da priuštim, uvek imati neki svež cvet da mi ulepša dan, oslika stanje moje duše i upotpuni moj život svojom bojom i mirisom.

Ovo nije jednostavan i površan roman, jer posredstvom svojih priča i saznanja koje nude junakinje, utiče na to da dobro promislimo sopstveni stav prema životu, naše strahove, sa kojom ženom se najviše poistovećujemo i koji bi to bio naš sindrom. Ukoliko bih morala biram, izabrala bih Kasandru sa kojom, po onom što sam mogla da vidim, ne delim samo ime.

Malo šta imam da dodam osim da priznam da je gotovo svaka stanica mog primerka knjige označena ušima ili brojnim beleškama – rečenicama, citatima, mestima koja treba da posetim i idejama o kojima valja razmišljati. Znam da sam iscedila ovu knjigu kao suvu drenovinu, ali ne odbacujem mogućnost da je ponovo pročitam za koju godinicu. I da, držim fige da ove godine vidim Vanesu Monfort na sajmu knjiga, proćaskam s njom i lično joj zahvalim na ovoj divnoj knjizi.

Izvor: miviajeliterario.blogspot.com
Prevod: Domagoj Petrović