Prikaz romana „Žena s drugog kata“

Primamljivost književnosti leži u tome što autori mogu da izmaštavaju raznorazne likove, situacije, odnose. Da se u narativu poigravaju. Da upravljaju tuđim životima kroz svoje junake. Da smeste radnju na bilo koju teritoriju, u svemir, pod more i u dubine planeta. A mogu da nam dočaraju dramu u jednom kadru, jednom gradu, kroz jedan lik, poput Jurice Pavičića. S druge strane, niko ne brani čitaocima da pomoću knjige probude u sebi skrivena zadovoljstva i izađu iz sopstvene kože i prevare moralne kodekse po kojima žive.

Lagunina biblioteka „Bez prevoda“ u meni ima vernog fana. Samo ime glavne junakinje Pavičićevog romana mi je događaj po sebi. Hej, ljudi! Žena se zove Bruna. I dok čitate roman, neupitno je da joj u glavi menjate fizionomije. Žena s tako čudnovatim imenom je poput kameleona. Pri svakom okretu stranice se bliži idealnoj osobi iz mašte. Ona je uradila nešto zločesto, što niko od nas nije i ne treba. Ona je za to kažnjena, a mi se ljutimo zbog toga. A onda se ljutimo na sebe zato što nije normalno ljutiti se što je neko učinio zločin i dobio kaznu.

Krimi ili detektivski romani, kako vam je draže, obično na poslednjoj stranici otkriju krivca. Ovde je krivac poznat od prve strane. Da, Bruna je ubica. Ali ako postoji opravdano ubistvo, ovo je najpribližnije tome. Bruna je rođena kao svi ljudi, želi samo da proživi mirno svoj život, nema prevelike zahteve. Dobra je. I kao takva, ona je šalter za žalbe, strpljivo daje svima šansu, a nema nikoga ko nju razume. Autorova namera je da kroz metamorfozu velikog jadranskog grada, radi se o Splitu, dočara urušavanje pojedinca kome je najveći problem tišina. Kada se Bruni smuči život, ne može da pomogne sebi, ne može da pobegne od sebe. Nekome ko se identifikuje sa gradom to je nemoguća misija. Grad ćuti, ljudi oko nje ćute. Jedino „rešenje“ je zločin. I sve vreme dok se čitajući borimo sa arhaičnom dilemom: „Da li svaki zločin zaslužuje kaznu?“, tražimo pomilovanje za Brunu.

Jurica Pavičić vešto suprotstavlja svoju junakinju sporednim likovima drame. Njena majka, najbolja drugarica, potom muž, njena zaova, i na kraju najbitniji arhineprijatelj njena svekrva, svi oni su u realnom životu obični, socijalno prihvatljivi likovi. Međutim, kula sazidana na tim karakterima obrušila se na čistotu oličenu u Bruni. Ja sam možda isuviše pod utiskom nepravde koju junakinja doživi zbog ubistva iz milosrđa, zbog čina kojim je svima oko sebe spasla živote i dozvolila im da se otarase prošlosti. Kako sada neko tako plemenit odrobija desetleće? Pa zato što je život čudna igranka. Postoje pravila koja treba rušiti, ali postoje i zakoni bez kojih ne bismo opstali kao primati.

Ne bi trebalo da se stidite svojih simpatija prema junakinji romana. Fikcija je forma gde autori pričaju priče koje nisu uvek bazirane na činjenicama. Samim tim nam je kao čitaocima sve dozvoljeno.

Pročitajte roman „Žena s drugog kata“, oslobodite sebe stereotipa, ali pripazite da vas niko ne vidi. Odličan roman.

Autor: Dušan Nedeljković
Izvor: Nedeljnik