Prikaz romana „Žena koja godinu dana nije ustala iz kreveta“: Pukotine (o)smeha

Verovatno nema osobe kojoj makar jednom nije osvanuo jedan od onih dana kada pomisli da „najradije ne bi ustala“. Jutara u kojima se osetite toliko ophrvani umorom, potiskivani brigama, nestrpljenjem već preraslim u očajanje, pa imate utisak da je nesnosno i samo živeti. Nekad je reč o prolaznoj fazi, drugi put se ona protegne na duži period i prilično pouzdano ukazuje na određeni oblik depresije. Ponekad, opet, javljajući se u ekstremnijim slučajevima, pruža materijal za crnu, anti- ili čak tragikomediju, na čemu Sju Taunzend upravo i zasniva siže svog poslednjeg napisanog romana.

Zaista, način na koji se promoviše „Žena koja godinu dana nije ustala iz kreveta“, uključujući vedro-sapuničasti dizajn korica, zavodi čitaoce na pogrešnu stazu očekivanja lakog, čiklit, „urnebesnog“ štiva. Prilično veliki udeo u tome sigurno ima činjenica da se Taunzendova proslavila humorističkim, sada već kultnim serijalom o Adrijanu Molu, time i protiv želje upadajući u jedan žanrovski kalup. Koliko god zvučala obećavajuće komično, početna zamisao priče o Evi Biver, koja po odlasku dece na fakultet naprasno reši da (isprva na neodređeno vreme) ostavi sve dotadašnje obaveze i jednostavno utone u fizičku pasivnost, sa svakim sledećim poglavljem pokazuje da utisak vešto vara.

Eva po svemu deluje kao tipična „očajna domaćica“ iz britanske više srednje klase, dok živi prividnu idilu pored supruga naučnika i briljantnih, mada srazmerno tome asocijalnih blizanaca, materijalno obezbeđena, tek na pragu srednjih godina i još veoma prijatne fizičke pojave. Isprativši decu na studije, bez očekivanog podleganja „sindromu praznog gnezda“ – zapravo, sa olakšanjem – odlučuje da se na neko vreme potpuno isključi iz svakodnevne rutine. Njen postupak izražava pritajenu pobunu protiv dugogodišnjeg kućnog „robovanja“, trajnog odlaganja vlastitih želja, potreba, osećanja i neispunjenih težnji na stranu. Radikalno povlačenje praćeno je odbijanjem da nadalje ćutke ispunjava tuđe prohteve. Istovremeno, Eva oseća snažan poriv da dobro razmisli o svemu, prvenstveno sopstvenom postojanju, te da se suoči sa uspomenama, osećanjima i načinom na koji doživljava sebe.

U te svrhe donosi spontanu, ubrzo sasvim uobličenu odluku da se čitavih godinu dana ne pomeri s kreveta, čak ni usled velikih problema koji bi je mogli okruživati, a jasno je da odabrana pasivnost, kao okidač, omogućava komplikovanje bukvalno svih drugih aspekata života oko nje. Ili makar njihovo raskrinkavanje. Dok dani odmiču, čitalac upoznaje članove junakinjine porodice i njen komšiluk, sve bolje shvatajući da kontroverzni, ekscentrični postupak predstavlja vapaj za izbavljenjem dugotrajno oštećene individue, zarobljene unutar prilično nefunkcionalne zajednice.

Suprug Brajan, astronom bez drugih interesovanja, godinama ima aferu s mladom koleginicom. Majka Rubi je malograđanka, svekrva Ivon snob, a obe podjednako autoritativne i isključive. Blizance Brijenu i Brajana juniora, sem razlike u polu i fizičkom izgledu, karakterišu identičan prezir prema svemu što ne spada u sferu matematike, apsolutni nedostatak socijalnih veština, i to što su tipičan produkt novogeneracijske otuđenosti. Zapravo, jedine osobe s kojima Eva može da uspostavi smislenu i saosećanjem ispunjenu komunikaciju takođe su „marginalci“: perač prozora, taksista u prolazu, a naročito tamnoputi slikar udovac Aleksandar, čiji optimizam predstavlja jedini autentičan izvor emocija u junakinjinom svetu. Eva ni sama nije „cvećka“: ispoljava neobično odsustvo zanimanja za ljude koji je vole i izvesnost da bi im njeno čudno ponašanje moglo pričiniti neprijatnosti. Ipak, sagledana u kontekstu, najblaže rečeno, haosa koji se brzinski uskovitlao oko njenog odabranog carstva izolacije, nemoguće je ne razumeti drastičan odgovor kao simptom ozbiljne neuroze. Dok junakinju krevet sve više vezuje za sebe, pa joj čak i obavljanje osnovnih životnih funkcija postaje sporedna stvar, okruženje se menja od minimalizacije enterijera Evine sobe do pretrpanosti i prenaseljenosti ostatka kuće.

Među novim, privremenim stanarima što postepeno uzurpiraju prostor iz kog se junakinja svojevoljno povukla, izdvajaju se sociopatkinja Popi sa koledža koji pohađaju blizanci; Brajanova ljubavnica Titanija naoružana nadom pretvorenom u otvoreni zahtev da postane nova gospođa Biver; ubrzo i čitava armija neznanaca privučenih glasinama o tajanstvenoj „ženi u krevetu“. Da li je bolesna? Vidi li budućnost? Raspolaže li isceliteljskim moćima? Kolaju sve luđe priče, dovodeći joj na prag novinare u potrazi za senzacijama, suicidu sklone prolaznike zaintrigirane uvek upaljenim svetlom s njenog prozora, osobe koje zahtevaju delić Evinog vremena, pažnju, savet... dok ona ni sama ne ume da objasni poziciju u kojoj se našla, još manje da pomogne sebi.

Karakterističnim britanskim smislom za paradoksalni humor, dosetku i cinizam, autorka niže epizode koje nas neuvijeno i direktno suočavaju sa rasizmom, klasnom diskriminacijom, homofobijom, odnosom prema tabloidnoj i pop kulturi, generacijskim jazom unutar porodice – ali, pre svega, sa dosta pesimističnom svešću o tome da su „savršene“ porodice često izgrađene na od početka pogrešnim temeljima. Evin mikrosvet, gotovo istog trenutka kada oseti spasonosnu (u nastavku često patološku) vezanost za posteljinu, počinje da pokazuje svoju iluzornost, preslabe niti dužnosti, navika i predstave za javnost, koje ga još drže na okupu. Uviđa kako iskrena ljubav prema Brajanu verovatno nikada nije ni postojala, da nije zaista prebolela izvesne gubitke iz vremena stasavanja i da su joj deca beznadežno otuđena, emocionalno hladna. S druge strane, nije u stanju da odmah hrabro odgovori na prepoznatu priliku za novi početak i pravo prihvatanje.

Samim tim, koliko god zacrnjene i često do neverovatnog preuveličane mane ljudi koji je okružuju delovale urnebesno u svojoj iritantnosti, priča o Evi Biver suštinski je veoma gorka dekonstrukcija predstave savršenog života, iza čije se fasade kriju nerazumevanje, frustracije, zloupotreba i dugotrajno zapostavljanje, te posledična emocionalna onesposobljenost. Relativno neproziran završetak romana ostavlja mogućnost pokretanja ili još dubljeg potonuća, ali ni trag dvoumljenja povodom toga je li je lekcija naučena.

Autor: Isidora Đolović