Prikaz romana „Zavod“ Gorana Markovića

Šekspir, Frojd, jevrejstvo i uvek nov bezizlaz političkih i egzistencijalnih prevrata čvrsto su utkani u strukturu romana. „Zavod“ oživljava teme sudara vlasti i ličnih i profesionalnih strasti: potisnute, ali ne i zaboravljene, te teme periodično izranjaju iz prošlosti i vremenu sadašnjem dodeljuju se na novo razmatranje. Životi i odluke stvarnih ličnosti ne povezuju se samo u procesu izmaštavanja zapleta, već su čvrsto upleteni u skalu moralnog razmeravanja.

Markovićevo pripovedanje temelji se na uređenom lavirintu dokumenata, fotografija, pisama, novinskih tekstova, depeša, dijaloških scena i dnevničkih ispovesti. Za razliku od romana „Put u Birobidžan“ Judite Šalgo, gde jevrejski mit o potrazi za zajedničkom državom postaje utopijski projekat o potrazi za ženskim kontinentom, Markovićevi junaci jevrejske vere bore se za to da (pre)žive u gradu koji su odabrali za geografski i intelektualni zavičaj. Jedan od samozadatih autorskih ultimatuma jeste i rekonstrukcija dnevnika Huga Klajna. Ideologije oduzimaju subjektivnost i porobljuju ličnost, a junaci poput ovog Frojdovog učenika i prvog psihoanalitičara u Srbiji očajnički žele da zadrže svoj identitet, da ga ne puste da pobegne i potroši se u nedostojnim kompromisima.

Spoj političkog i kritičkog sa izmaštanim i dokumentovanim u Markovićevom romanu prati i referentna igra Šekspirovim likovima i motivima: Markovićev Hugo Klajn nadnosi se nad Šekspirovog „Mletačkog trgovca“, pitajući se može li se teza o antisemitizmu ovog komada pobiti pretpostavkom da je u drami opisan univerzalni motiv zelenašenja i korišćenja tuđe nevolje. U svom dnevniku Klajn piše i da je analizirajući „Otela“ on „u stvari predviđao svoju budućnost, kao neka vračara zagledana u kuglu a ne kao ozbiljan psihoanalitičar zainteresovan za opšteljudske probleme“, i pita se nije li u ljubavnom trouglu sebi dodelio ulogu Jaga. Docnije, pokušaj seksualne ucene Marković rešava tako što odlučnoj i neustrašivoj Stani Đurić Klajn dodeli rečitost Izabele iz „Mere za meru“.

Autor: Vladislava Gordić Petković
Izvor: Nova