Prikaz romana „Žabe‟ Mo Jena, kineskog dobitnika Nobelove nagrade

Brutalna politika Kine koja je nalagala da svaki bračni par može imati samo jedno dete služi kao pozadina Jenovog prikaza ruralnog života.

Za Mo Jena možda nije bilo ni od kakve pomoći to što je 2012. dobio Nobelovu nagradu za književnost. On je prvi dobitnik ove nagrade iz Kine koji niti je u egzilu, niti u zatvoru, a osim toga osporavane su mu zasluge zbog njegovih veza sa režimom, te se postavljalo i pitanje da li je ovo priznanje odgovarajuće njegovom književnom umeću. Raspravljalo se i o tome da je njegov kredibilitet pretrpeo štetu zbog poređenja sa drugima, a očito zadovoljna nagradom, kineska vlada nije učinila ništa da pomogne.

Šteta je za one čitaoce koji su možda uživali čitajući njegova dela, što je Mo Jen stavljen s jedne strane linije koju nije on sam povukao. Čitalac koji otvorenog uma pristupi čitanju romana „Žabe‟, prvi put objavljenog u Kini 2009. godine, i nagrađenog književnom nagradom Mao Dun 2011, otkriće suptilan, možda čak i suviše opušten tekst koji se ne uklapa lako u politički dualizam.

Mo Jen, što znači „onaj koji ne govori‟, književni je pseudonim Guan Mojea, sin je dobrostojećeg zemljoposednika iz provincije Šandong na severoistoku Kine. I ovaj roman, poput većine njegovih romana, smešten je u piščev rodni kraj, opštinu Gaomi. Zašto baš naslov „Žabe‟? Odgovor se nalazi u asocijacijama koje Mo Jen pravi između ljudske sperme, ranog stadijuma embriona, punoglavaca i velikih žaba koje se nazivaju bik-žabama, i idejama koje su utkane u čitav roman a tiču se pre svega značaja ljubavi i života.

Primarno u romanu je životna priča autorove tetke, poznate kao Gugu, koja je ispričana kroz niz pisama slavnom, ali neidentifikovanom japanskom piscu, u kojima autor izražava svoju nameru da napiše dramu o Gugu. Kratka drama napokon bude završena i pridodata na kraju romana.

Gugu ima 70 godina kada priča počinje prvim pismom. Život kćerke čuvenog lekara obuhvata period japanske okupacije Kine, pobedu komunističke partije 1949. godine, glad i nasilne političke preokrete koji su se odigravali za vreme prvih 30 godina komunističke vladavine i na kraju, težak period naročito osionog oblika državnog kapitalizma i društvenih snaga koje su iz njega proistekle. Neki od seljana postaju bogati, dok drugi padaju u siromaštvo.

Gugu postaje babica još kao harizmatična i hrabra tinejdžerka, i započinje svoju karijeru tako što dolazi na mesto nepismene i sujeverne starice koja je do tada bila stalni učesnik seoskih porođaja sa fatalnim posledicama. Reputacija babice Gugu raste nakon što uspeva da održi svoju profesiju i pored nedaća kakve su bile glad i politička previranja.

Njena blistava karijera će ipak propasti kada njen verenik, glamurozni pilot vazdušnih snaga, dezertira na Tajvan. Pošto je za dlaku umakla tome da upadne u nemilost jer je bila saučesnik u izdaji svog verenika, Gugu se prepušta sa novom i besprekornom revnošću sprovođenju politike kontrolisanog rađanja. Voljena babica postaje omraženi državni izvršitelj abortusa, tražeći i nasilno okončavajući nedozvoljene trudnoće. Mnoge trudnice i hiljade nerođene dece su umirali užasnom smrću. Kada Kina započne svoju ekonomsku transformaciju, ova pravila će biti primenjivana samo na siromašne. Bogati će moći da priušte da plate porez, a siromašni će morati da varaju. Kako jedan lik objašnjava, ovakva politika opstaje jer omogućava  državi da naplaćuje takse.

Kroz uloge seljaka je prikazana i okrutnost koju su im naneli život, partija ili jedni drugima sa komičnim fatalizmom koji podseća na onaj u knjizi Jaroslava Hašeka „Doživljaji dobrog vojnika Švejka‟. Većina njih je pomirena sa sudbinom da moraju da slede pravila, ma kako smešne i strašne bile posledice, budući da su kao izraz prkosa, bile ekstremne.

Mo Jenova upotreba magičnog je mnoge navela da ga uporede sa Gabrijelom Garsijom Markesom. Njegovim likovima seoski duhovi i demoni su svakodnevno društvo. Njegovi seljaci su sve, samo nisu imuni na ideološke stavove, i kroz strogu politiku rađanja oni nastavljaju da veruju da je, kako bi to rekao filozof Mencije, najgori oblik nepoštovanja roditelja nemogućnost da se podari naslednik. Oni su samo obični ljudi, trpeljivi i u celosti gledano, blagonakloni prema ostalim ljudima. Ne očekuju preveliku sreću, i u tome definitivno imaju pravo.

Izvor: theguardian.com