Prikaz romana „Vučja jazbina“: U senci vulkana čopor sanja o slobodi

Ako je čovek čoveku vuk, zašto žene ne bi međusobno bile vučice, ali u sasvim suprotnom, pozitivnom značenju? Jednom sam negde naišla na tu misao. Umesto rivalstva i uvek prisutne pretnje, zašto ne prigrliti ideju čopora što se štiti i oštri zube samo na one koji ga ugrožavaju?

Dok se ovih dana na kablovskoj televiziji prikazuje prva sezona serije „Domina“ posvećene Liviji Druzili, jednoj od najuticajnijih žena starog Rima, roman Elodi Harper vodi u istu epohu, ali nešto južnije i manje „glamurozno“. Dodajte svemu duh još jedne TV drame „Bludnice“, pomešane sa zatvorskom sekvencom žena iz mjuzikla „Čikago“, pa smestite u zaista dobro proučen istorijski kontekst. Antički Pompeji, pet godina pre kataklizme u čijem svetlu obično sagledavamo ovaj drevni grad, na stranicama „Vučje jazbine“ su živo, još uvek samo od raznovrsnih priča prolaznika i meštana uzavrelo, stecište mnogih staleža. Naslov se poigrava rečju lupa, koja označava vučicu, simbol drevne civilizacije, ali i – prostitutku, dok je lupanar javna kuća, mesto sabiranja sudbina neslobodnih. Tamo dospeva glavni lik, Grkinja Amara, pošto ju je, usled finansijske propasti koja prati smrt glave porodice, rođena majka prodala u (seksualno) roblje. Nagon za preživljavanjem obično nadjača najteže situacije kakve život zna da udesi; pokazati zube takvim okolnostima i društvu najbolji je – svakako vučji – oblik otpora, ali i čuvanja vlastite esencije.

U svojoj maloj zajednici „vučice“ su složne uprkos razlikama i čestom nadmetanju iz ličnih interesa. Motivacija je, uostalom, kod svake istovetna: zaraditi što više ili privući pažnju bogatoj mušteriji ne bi li jednoga dana tako zadržana naklonost omogućila otkup slobode. Prostitutke, naravno, po pristizanju u bordel dobijaju nova imena, što olakšava distanciranje od svih poniženja na koja ih svakodnevica i posao sada primoravaju. Kod nekih je, ipak, borba sa prošlošću izraženija, pa za Amaru mnogi primećuju kako se još drži „kao da nešto znači“.

Psihološka iznijansiranost i diferenciranost ličnosti u bordelu i oko njega potpuno je uspela. Neutralno pripovedanje kao svoju glavnu metu uvek prati Amaru, ali s podjednakom veštinom predstavljeni su i ljudi sa kojima dolazi u kontakt. Svaka „vučica“ je posebna, bila to nezvanična predvodnica Viktorija, povučena i nevoljama već skršena Kresa, na momente smešno romantična Beronika ili nežna Didona, sa kojom je Amara istovremeno kupljena, pa su zato naročito bliske. Pored želje za slobodom, udružuje ih prezir prema gospodaru/makrou, „alfa mužjaku“ Feliksu. Presek staleških odnosa upotpunjuje uključivanje susednih lokala, pre svega gostionice, trgovine i zanatskih radnji, te robova pojedinačno emotivno zainteresovanih za junakinje, uprkos prljavštini i nemoralu koji ih sve okružuju.

Amari je odmah po dospevanju u ropstvo, najpre u svojstvu sluškinje, a zapravo naložnice očevog nekadašnjeg pacijenta, postao jasan degradirajući položaj žene bez imovine kao zaštite. Dok je glavni adut njene drugarice Didone velika lepota, Amara se oslanja na stečeno obrazovanje i inteligenciju ćerke lekara, čime privlači pažnju predstavnika viših društvenih krugova. Kretanjem između različitih sredina na relativno uskom prostoru dočarana je socijalna, politička, kulturološka klima, pre svega prizorima iz javnih kupatila, sa gladijatorskih igara, saturnalija i drugih sezonskih svečanosti. Detalji poput čuvenih natpisa sa pompejskih zidova, jednog od najraširenijih vidova komunikacije koja bi u običnim uslovima bila zabranjena, posebno doprinose upotpunjavanju slike vremena. Način oblačenja prostitutki, kontraceptivne metode, položaj slugu, samo su neke pojedinosti koje autorka efektno unosi.

Podela radnje je takođe u skladu sa kalendarskim ritmom odvijanja života, dok svako od poglavlja otvara određeni citat iz Petronijevog, Ovidijevog, Senekinog, Marcijalovog, Plinijevog dela, intertekstualno i književno-istorijski premrežujući priču i pružajući dodatno opravdanje iznetom sadržaju, bili to ljubav, gozbe, politika, telesnost ili smrtnost. U iste svrhe su upotrebljeni stihovi Sapfo, podupirući Amarin helenski ponos nasuprot sadašnjoj sredini.

Slično kao kod Adrijane iz Moravijine „Rimljanke“, uprkos pretežnom gnušanju i svesno postavljenoj granici između prostitutke i mušterije, odnosno, bića i tela, pojedini muškarci uspevaju da ostvare bitniju ulogu u Amarinom životu. Menandar je neko s kim je poreklo i nevolja (oboje su Grci, rođeni slobodni) vezuju u nešto platonsko i najbliže iskrenoj „ljubavi prema izboru“. Salvije je udovac muzičar, koji postaje neka vrsta prijatelja i zaštitnika, a ugledni političar Prisk je uzima pod pokroviteljstvo zahvaljujući zabavljačkom angažmanu. Najsloženiji je odnos sa Feliksom, zasnovan na još jednoj intertekstualnoj temi, čuvenom Katulovom odi et amo. I pre nego što bi zagrajali protiv „uvredljivog klišea stokholmskog sindroma“, važno je napomenuti da do buđenja neželjenih i protivrečnih osećanja u Amari dolazi tek pošto se promenila dinamika moći u bordelu. Kada uvidi da određenim postupcima može učiniti Feliksa svojim dužnikom, Amara i nesvesno počinje da ga gleda drugim, manje zastrašenim očima. Na gotovo istovetan način dolazi do zahlađenja sa Viktorijom, pri prećutnom nadmetanju za poziciju „omiljene ženske“ koja uživa veće privilegije. U osnovi svega je borba za moć kao put do nezavisnosti. Uostalom, emocije likova evoluiraju zajedno sa njima, pa se dva čoveka presudna po Amarin dalji put uključuju tek od sredine priče: čuveni naučnik Plinije Stariji posmatra je kao intelektualno biće, a ne telo za iznajmljivanje, dok mladi ugledni Ruf, ljubitelj pozorišta, čini da podilaženjem romantičnoj idealizaciji stigne do sasvim realne mogućnosti izbavljenja.

Iako ne ublažava mučne teme, autorka ih predočava bez degutantnih, prenaglašenih ili eksplicitnih scena. Štaviše, a radi se o svojevrsnom odbrambenom mehanizmu zlosrećnih žena, sve je pretežno izneto sa bizarnim humorom, ironijom, neophodnim ograđivanjem od onoga na šta su primorane. Drugačije se uopšte ne bi ni dalo (pre)živeti. U najvećoj meri ponižavajuće situacije i epizode junaci lakše podnose upravo zahvaljujući ovom mehanizmu, što vodi do toga da je čitaocu više stalo do njihove srećnije sudbine, ali i bližeg upoznavanja okolnosti koje su ih dovele tu gde jesu.

Svako novo Amarino poznanstvo dodaje novi sloj njenoj ličnosti i društvenom iskustvu, šireći prostor i nudeći nove opcije za rešavanje položaja umesto da, što bi kod manje veštog pisca bilo neminovnost, nepotrebno zakomplikuje radnju. Nekad su izvor razočaranja, ukoliko se pokaže da su probuđene nade bile neopravdane, a drugi put svedočimo poslovičnom obrtu ćudljive Fortune. Pored logične i opravdane dinamike radnje, dragoceni su raznovrsni primeri nosilaca iste muke, čije reakcije na prinudno prostituisanje nijansiraju priču u celini. Izdvajaju se „varvarka“ Britanika sa svojim nemuštim otporom i tragična situacija sluškinjinog sina Parisa, čiji portret, čini se mimo piščeve namere, umesto odbojnosti budi saosećanje. Amara uči svaki dostupan način manipulacije, zarad pronalaženja puta do nezavisnosti – uzdizanjem, pritom ne gubeći empatiju i solidarnost prema sapatnicama.

U tom pravcu se, sasvim očigledno, pruža kraj prvog dela trilogije, ostavljajući otvorenim pitanje: je li isplativije biti vuk samotnjak ili deo čopora?

Autor: Isidora Đolović