Prikaz romana „Vrt tajnog cveća“

Ova knjiga ne govori samo o tome kako uzgajati biljke i cveće već i o tome kako negovati odnose, posebno porodične, kako bi ljubav između roditelja i dece, braće i sestara, između roditelja i njihovih roditelja, rasla i razvijala se.

Pre nego što su se srele, Viola i Iris su osećale da im je nešto oduvek nedostajalo u životu. Poznato je da blizanci imaju tendenciju da razviju specifičan odnos i ova karakteristika se u romanu na nekoliko mesta pojavljuje (kada bi Iris bila tužna, Viola je to fizički osećala i obrnuto). Ta činjenica mi je oduvek bila intrigantna – kome se od vas nije dogodilo da se sa svojim najboljim prijateljem ili sa dečkom razume samo jednim pogledom bez reči?

Porodica Donati je na početku, kao i u dobrom delu knjige, porodica razorena bolom i razdvojenošću koji su godinama mučili duše njenih članova. Ne samo što su Iris i Viola dvadeset godina odrastale razdvojene, već je i Klaudija bila odvojena od ćerke, a njihova baka godinama nije čula ni reč o svom sinu i unukama.

Vrt je tokom svih tih godina počeo da vene, niko ga više nije hranio ljubavlju, strpljenjem, radošću, smehom, grajom, jurcanjem i šetnjama koje su mu bile neophodne.

Malo po malo, međutim članovi ove porodice počinju polako da se okupljaju. Iako se razbijena čaša se može sastaviti iz rasutih delova, ona nikad nije ista kao pre jer pukotine ostaju. Porodica Donati će zauvek biti obeležena ožiljcima, ali će uspeti da se saživi sa njima, da ih prihvati i da ih razume. Zbog njih će ova porodica postati drugačija, svesnija sebe i srećnija. Zbog njih će vrt postati vrt od hiljadu boja, vrt bujnih i sjajnih biljaka. U vrtu će ponovo procvetati hiljadugodišnja ruža i ponovo će doći putnici koji su nekad davno otišli, ali su sad spremni da se u njega vrate.

Što se tiče likova, najviše mi se dopala Iris, najverovatnije zbog toga što bih se i ja isto ponašala u nekim situacijama u kojima se ona našla, i zbog toga što je emotivno proživljavala neke druge situacije na isti način kao i ja dok sam čitala knjigu. Viola se, s druge strane, pogotovo dok se zbližavala sa Iris i sa njihovom bakom, ponašala u nekoliko navrata zaista loše prema svojoj sestri, i bila prilično rezervisana, hladna i podozriva. Istina je da je njeno ponašanje bio svojevrstan oblik samoodbrane, čak su, štaviše, njene stvarne misli u tim trenucima bile su sasvim suprotne od onog što je pokazivala, i želela je da se ponaša drugačije. Ipak, to nije bilo dovoljno da me oduševi toliko koliko me je oduševila Iris.

Ovo je dobro napisana knjiga, koja se s lakoćom čita. Prenosi vam ljubav prema biljkama i prema porodici. Navešće vas da shvatite da je istina uvek blagotvornija od laži i neizrečenih rečenica. Meni se dopala i preporučujem je svima koji bi da prčkaju po „bašti“ u potrazi za suštinom porodičnih odnosa.

Izvor: Goodreads.com