Prikaz romana „Vrt tajnog cveća“

Sve počinje u Londonu, na sajmu cveća u Čelsiju – najvećoj izložbi cveća na svetu. Iris Donati, koju je časopis za koji radi tek nekoliko meseci angažovao da napiše članak o ovom događaju, šokiraće se kad za jedom od tezgi vidi nepoznatu ženu koja neverovatno liči na nju.

„Sivoplave oči, posebne, neobične i nesvakidašnje nijanse. Iris ih je viđala svakoga dana svog života. Svaki put kada bi se pogledala u ogledalo. Isto kao i njenu kosu, dugu, ravnu, kestenjastu. I njeno lice nežnih linija i tanak nos. Ali ne samo to: tu građu, visinu, sve! Da nije bilo službenog prsluka, Iris bi se zaklela da stoji ispred ogledala… To je bila ona, bila je istovetna kao ona.“

Iako je zbog posla svog oca, Franka Donatija, navikla da upoznaje veliki broj ljudi jer su se stalno selili, ovaj neobičan susret je ipak duboko potresao mladu i preduzimljivu Iris. Ravnodušna nije bila ni mlada žena sa druge strane tezge, Viola, koja već duži niz godina, zajedno sa majkom Klaudijom, živi u Londonu. Njih dve su ostale same jer je njen otac, kako joj je majka govorila, poginuo pod nerazjašnjenim okolnostima. Tako su majka i ćerka, posvetivši se gajenju cveća, dan za danom tražile način da ponovo izgrade svoj život. Njihovi aranžmani postali su veoma traženi, a Violini su se posebno isticali po tome što su bili ljupki i izrađeni sa ukusom.

I tako su se, sasvim slučajno, srele dve devojke koje veoma liče jedna na drugu, a pored fizičke sličnosti povezivalo ih je i nešto mnogo dublje: ljubav prema cveću. Ovako počinje roman koji se i sam može uporediti sa vrtom jer u njemu ima živopisnih delova, svetlosti, senke ali i dubokih korena.

Kao što možete i da pretpostavite, ovo je priča o dve bliznakinje koje su još kao sasvim male rastavili, a koje potiču iz jedne poznate familije iz Voltere, familije Donati.

Slučajnost, tačnije sudbina, kakvoj se baka Đulija koja živi u porodičnoj rezidenciji u Spinosi toliko nadala, dovešće dve protagonistkinje u Italiju i od tog trenutka započinje serija uzbudljivih događaja. Nesvesne sopstvene uloge u svemu, dve bliznakinje neće ni slutiti da će upravo one morati da se posvete zadatku koji familija Doneti ima već vekovima: a to je da vode računa o vrtu, o svakoj posebnoj biljci ali i o celokupnom imanju, nekada otvorenom za javnost a sad ograđenom neprobojnim zidom.

Sve bliznakinje iz porodice Donati su se tradicionalno vekovima brinule o ovom raju na zemlji i činile ga uzbudljivim i živim. Sad je došao red na Iris i Violu koje će se naći u Volteri i tu će se, prvi put, zaista i upoznati. Iako gotovo identične, one su u mnogome različite, što ih na neki način, savršeno nadopunjuje. Otvorena i odlučnija Iris i osećajna ali i veoma racionalna Viola postaće oličenje onoga što iziskuje stara porodična zapovest: „Jedna za posetioce, jedna za lavirint i hiljadugodišnju ružu.“

Tako se polako otkriva porodična istorija koja se zajedno sa drevnom tradicijom spaja u pakt sa prirodom. Taj pakt prihvataju i Viola i Iris, bliznakinje koje se, uprkos poteškoćama na početku, sve zbližavaju i uz pomoć lavirinta započinju put u prošlost gde će otkriti životne priče mnogobrojnih junaka i junakinja. Među njima se izdvaja žena, Bianka, kojoj su sporadično posvećena poglavlja u romanu, a bliznakinje će morti da otkriju ko je ona u stvari.

Baka Đulija, sada već prilično bolesna, ima težak zadatak da ponovo spoji bliznakinje jer vrt Donatijevih sve brže izumire, a samo ga one mogu ponovo vratiti u život. Međutim, svaki preporod je težak, na trenutke i bolan, i otvara pitanja koja su zaboravljena ili pohranjena u vremenu. I baka, koja oseća da joj se biži kraj, otvoriće dušu i otkriti tajnu koju je čuvala više od četrdeset godina kako bi spasila vrt i porodičnu tradiciju. Ali ni to neće biti bezbolno, štaviše. Klaudija i Frančesko (koji su se ponovo zbližili nakon skoro dve decenije), Đulija, Iris i Viola, svi oni će se naći pred životnim izazovom da, kroz slušanje, razumevanje, praštanje i iznad svega, kroz ljubav, rekonstruišu prošlost i prevaziđu zid koji ih je dugo godina delio.

Ovaj izuzetno ljupki roman ima i snažnu metaforičnu poruku: život je vrt koji, ukoliko se ne neguje sa pažnjom, zarasta u korov i postaje okružen trnjem. Ova pomalo melaholična ali veoma značajna priča može mnogo čemu da nas nauči kao i tome da svaka stvar, svaki živi stvor, reaguje na pažnju, i ukoliko se prema njemu odnosimo s ljubavlju on će nam se pokazati u svoj svojoj lepoti.

Kristina Kaboni ovim romanom još jednom potvrđuje svoje spisateljsko umeće: njeno pisanje je jednostavno i prijemčivo ali i umetnički vrlo uspelo u tome da pokrene pitanja koja su duboka i važna. Ono što se posebno ističe jeste ponovno otkrivanje važnosti koju ima priroda u našim životima, kao i važnosti našeg pravilnog odnosa prema njoj, pogotovo danas, kad smo često odvojeni od nje i utopljeni u neprirodan svet tehnologije u kojem, koliko god da nam on olakšava život, ne možemo ostvariti prave odnose i pronaći sigurne oslonce.

Ljubav koju autorka gaji prema prirodi osetiće i svaki čitalac ovog romana. U uvodu svakog poglavlja nalazi se kratak deo koji govori o cveću i biljkama, ali pre svega i o „životu“ i emocijama. „Vrt tajnog cveća“, nominovan za nagradu Bancarella za 2017, nije samo divan roman, to je i plod jedne osetljive i prefinjene duše koja je otvorena prema životu.

Izvor: sololibri.net
Prevod: Jasmina Radojičić