Ako psihijatar neprestano pita pacijenta da li je sklon samoubistvu, šta sprečava pacijenta da isto pitanje postavi psihijatru – koji, možda, oduvek i čezne za tim pitanjem samo da bi odgovorio potvrdno?
Pred nama je jedna nesvakidašnja knjiga, neuobičajene strukture i pomalo čudnog pogleda na neposrednu okolinu, na sopstvena sećanja i na vreme kao pojam.
Ivan Josimov koncipirao je svoj roman „Vreme od voska“ kao slagalicu koja zaista deluje kao da je sačinjena od voska, štaviše kao da će se svakog časa istopiti, no ipak ostaje čvrsto sklopljena u celinu koja nas iz poglavlja u poglavlje vodi sve dublje u priču, i to baš kad pomislimo da smo prozreli sve dotadašnje tajne.
Zasnovan na zapletu koji ga svrstava u žanr trilera, roman „Vreme od voska“ jeste triler u potpunom značenju tog pojma, čak i preko podrazumevanih i uopštenih granica samog žanra, jer ne samo što je misterija utkana u radnju, nego je sama radnja organizovana na pomalo misteriozan način, koji se može razumeti i razrešiti samo pažljivim čitanjem i detaljnim praćenjem svih događaja, koji zajedno i čine svojevrsnu slagalicu od voska.
Iako svestan da je radoznalost prijatelj sa štetnim namerama, pripovedač, i ujedno glavni lik romana, upušta se iz ličnih se pobuda u istraživanje koje se samo za sebe pretvara u triler stvarajući nove misterije i čineći da svako novo otkriće vodi još dublje u srž dobro čuvanih tajni.
Pošto je čovek sklon tome da pamti i one ožiljke koji su vremenom izbledeli, pripovedač „Vremena od voska“ ne može imati mira dok ne pronađe odgovore na pitanja koja ga neprestano muče i dok ne raščisti sa tim da li se nešto krije iza niza smrti koje su se dogodile njegovim najbližima, bez obzira na to da li su svi delovi slagalice sećanja pouzdani ili je u pitanju naknadno sklopljena slika koja je samo plod ponavljanog prepričavanja.
Prožet referencama na zvučna imena nauke od antike do novog doba, roman je samim tim argumentovan tvrdnjama o relativnosti vremena, onog vremena koje će svako doživeti na svoj način i meriti subjektivnim i intimnim aršinima; no, sa druge strane, jedino se iz takve disharmonije može vreme kao pojam sagledati na objektivan način i jedino će tada sačuvati suštinu čak i ako se istopi ili promeni oblik.
Dovoljno objektivan i samokritičan, glavni junak romana svestan je svih nedostataka svoje ispovesti, pogotovu zbog toga što zna da je sećanje često selektivno i nepouzdano, naročito kad se doživljaji zamućuju tako što pripovedač postaje centar sveta i svoju priču uklapa u neku široku i opštu povest.
Donoseći priču iz ličnog ugla, pripovedač dopušta i svojim sagovornicima da nesputano iznose svoja viđenja, pa se stoga „Vreme od voska“ može posmatrati kao disharmonija različitih spirala sećanja, koje zajedno ipak čine jednu neraskidivu strukturu i omogućavaju da i vreme i sećanja opstanu u svojim relativnostima i nestalnostima, jer su jedino kao takvi relevantni.
I kao što je vreme različito za svakog od nas, tako će svaki čitalac na svoj način razumeti roman „Vreme od voska“, svako će na svoj način doživeti shvatanja glavnog junaka, svako će na svoj način prozreti smisao same strukture romana, svako će poželeti da sâm oblikuje i sopstveno viđenje vremena i sopstveno vreme.
Autor: Dušan Milijić