Prikaz romana „Vozom za Samarkand“: Gladna deca revolucije

Među književnim temama postoje izvesna „tamna mesta“ koja pisci zaobilaze zato što nose rizik istine i izazov novog promišljanja prošlosti sa problematičnim postupcima za koje se, u ime ostvarenja usrećiteljskih ideja, plaćalo ljudskim životima. Takva je priča romana „Vozom za Samarkand“ Guzelj Jahine, ruske autorke tatarskog porekla (srpskoj publici već poznate po romanima „Zulejha otvara oči“ i „Deca Volge“) koja se ne bez burnih reagovanja poduhvatila osetljive i previđane teme – poslerevolucionarne velike gladi, posledice raskulačenja ruskih seljaka i dirigovanog oduzimanja hrane kojom se snabdevala vojska dok je stanovništvo bez hrane masovno umiralo. U doba sovjetske vlasti glad je odnela preko pet miliona ljudi. Iako, kao u „Zulejhi“, ovaj roman počiva na autorkinoj  porodičnoj istoriji (deda po ocu bio je 1922. godine transportovan u Turkmenistan), brižljivo sakupljena i dosledno upotrebljena istorijska građa čini čvrstu građevinu spremnu da izdrži svako poetsko uobličavanje autofikcije.

Pet stotina gladne, bolesne i vašljive dece-beskućnika treba da se vozom prebace iz bedom najjače pogođene oblasti Povolžja do plodnog Samarkanda, gde ih, posle nekoliko nedelja puta u vanrednim okolnostima zime, prljavštine i skromnih obroka tek da nekako prežive, čekaju hrana i oporavak. Posledice građanskog rata, odnosno istorijske promene koja uvek iziskuje velike žrtve, koja deluje na svakoga i u kojoj nisu pošteđena ni deca, opisane su u grotesknoj atmosferi voza kojim će Guzelj Jahina ispisati svojevrstan roman „na putu“ sa osobinama avanturizma u borbi za život ispunjen napetošću putovanja, osećanjem stalne opasnosti, očekivanjem tragičnih događaja, sve to protkano komičnim epizodama sa malim skitnicama spremnim da se narugaju svojim izbaviteljima. Put je borba za svaki zalogaj i gutljaj vode, za svaki dečji život. Voz putuje istorijom, ali savlađuje i prostor prolazeći živopisnim bajkolikim predelima u suprotnosti sa onim što se događa u vozu, jer prirodu nije mnogo briga šta se zbiva sa ljudima.

Likovi odraslih, među kojima mladi crvenoarmejac i komandir puta Dejev, suočen sa skoro nesavladivim preprekama, poslužiće autorki da se poigra rodnim ulogama. Dejev je hrabar i domišljat nastavljač legendarnih prethodnika, poput Odiseja, Herkula, Jasona, spreman da se uhvati ukoštac sa nevidljivim neprijateljem, glađu, bolešću, smrću dece, ali on takođe poseduje osobine tradicionalno pripisane ženi. Nežan je, pun saosećanja, bolećivo uzdržan dok je stroga komesarka Bela, ispod čije robusne pojave u uniformi probijaju pritajena erotika i čežnja, odvažna i ponekad surova u bespogovornim odlukama, ali su oboje ideološki usaglašeni i dobro znaju šta spasavanje dece znači. Ne samo dečjih života radi već i šta ono znači za slavu i veličinu revolucije. Gladna deca revolucije su i simbolična glad za novim vremenima u kojima će morati da se, pre nego poteku med i mleko, jede sve: blato, vaške, raskuvano drveno korito, sopstveni prsti.

Lečenje traume sovjetske prošlosti kroz književnost Ane Ahmatove ili Solženjicina, teme Holokausta kod Prima Levija, Đorđa Lebovića, Imrea Kertesa, trauma američkog ropstva kod Toni Morison, golootočko stradanje Dragoslava Mihailovića, potreba da se dotaknu bolne teme istorije za pisce je neophodan način da se živi u sadašnjosti. Do tančina uranjajući u istoriju ranih dvadesetih godina prošlog veka, autorka Jahina podvlači značaj terapeutskog zadatka svake knjige koja se bavi teškom prošlošću nastojeći da je učini podnošljivom i tako prihvatljivom.

„Vozom za Samarkand“ je knjiga koja se, uprkos tegobnoj drami stradanja dece, ne ispušta iz ruku. Teško ju je zaboraviti, jer je izuzetno napisana, prepuna tuge, saosećanja i vere u snagu boljeg, ispunjena svim onim najboljim što dobra knjiga treba da pruži.

Autor: Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 28