Da, i ova će kritika slaviti „U Kaselu logike nema“, novu igru u koju se upustio Enrike Vila Matas (rođen u Barseloni 1948. godine). Mnogo sam se smejao njegovim opsežnim pasažima o sporosti šetača (sporosti koja me je začudo podsetila na „The Master“ pre no što ću naići na deo knjige u kojem će sam Vila Matas pomenuti taj film Pola Tomasa Andersona, čime me je usrećio), uključujući i opsesivnu upornost lika koji za sebe zna da je lik. Oduševljavaju me pak mnoge stranice, pre svega one na kojima se aludira na Evropu kao priču o duhovima. Ta muzika koja se odvija celom knjigom, posvećena ozbiljnom svetu kao antipodu radosnoj ili bujajućoj umetnosti što zauzima prvi plan Kasela i povesti o njemu, suštinski mu pridaje istinsku dubinu.
To ne znači da Vila Matas ne pribegava izvesnim lukavstvima. Simpatična su, ali su ipak lukavstva: kao ono o odbrani umetničkih dela „što nose rizik i koja ne bi imala svrhu ako ne bi sadržala propast u sopstvenoj supstanci“ koje koristi dok štiti svoju priču od mogućnosti propasti izvlačeći iz šetnje svog nesporno zavodljivog glavnog junaka kakvim se potvrdio u prethodnim šetnjama. Ili ono o skoku na paradoksalnu paukovu mrežu gde, na trenutke, čitalac ne samo da ne zna da li je Šredingerova mačka živa ili mrtva, nego ni da li je uopšte prisutna. Ironijom i laganim napadima na dosadne konvencionalne čitaoce, autor postiže da se čovek upita da li bi smeo da ukaže na sledeće a da ne ispadne pomalo tupav: da bi knjiga više bljesnula da je kraća.
U svakom slučaju, „U Kaselu logike nema“ predstavlja neobično putovanje.
Stvar se odvija ovako: kustoskinje „Kaselskih dokumenata“, najradikalnijeg trenutnog pribežišta umetničke avangarde, pozivaju Vila Matasa da učestvuje sedeći tokom jedne sedmice u kineskom restoranu u predgrađu, u svojstvu „rezidencijalnog pisca“. Naravno da je reč o tome da se on pretvori u umetničku instalaciju. Fasciniran prilikom da prodre u srce savremene umetnosti, Vila Matas prihvata da rekreira vilamatasovsku situaciju koji su drugi osmislili umesto njega. Odista se u Kaselu intenzivno provodi sam sa sobom, te će ga šetnje kroz grad dovesti do središta književnosti, ili, bolje rečeno: do njenog porekla. Susret sa onim, neobičnim, želja da se bude neko drugi, mešavina života i književnosti, žudnje da se prodre u dimenzije neodgonetljivog... Postoji u ovoj knjizi izvesna srećna samodovoljnost, kompatibilna sa krajnjom ljubaznošću prema čitaocu i izvesnim kapacitetom za detinjastu i diletantsku zapanjenost. Takođe postoji mnogo ironije i svesti o performansu.
Što više odmiče melodija delova arije koji su čas poetični a čas maltene čaplinovski, „U Kaselu logike nema“ zapanjeno zastaje između preživelih stubova savremene manje-više nekapitalističke umetničnosti, a autor je dovoljno lucidan da prizna da što manje razume, bolje razume. Vila Matas pominje svog voljenog Rasela i Ničea (kao i Kamila Hose Selu, u komičnoj i finoj igri prožetoj ironijskim paralelizmom) i prikazuje svet čija neprevodivost čini najbolje moguće opravdanje konceptualnih obmana. Ali, ponavljam, u pozadini knjige su ruševine našeg vremena, a to je presudno: ovde radost leži u osvajanju umetnosti, u skoku stvaraoca kojim se smanjuje naboj tuge u priči. Tradicija loma kao osmeh obasjan mlakim suncem.
Izvor: El Kultural
Prevod: Igor Marojević