Prikaz romana „Tajna agencija nove Jugoslavije“: Suptilna i duhovita priča o jednoj profesiji

Pitam se ima li smisla uopšte pisati o novinarskoj profesiji i promenama koje su je zadesile, ne samo kod nas nego i u svetu. Nove tehnologije promenile su je do neprepoznatljivosti. Shvatam polako ni da žal za zlatnim i minulim vremenima nema mnogo smisla.

Ali, ipak, hteli – ne hteli, novinarstvo vam uđe u krv, mada ovo zvuči kao izlizana frazetina – verujete mi, ipak nije. Načitao sam se prethodnih godina brojnih ozbiljnih i dobrih knjiga o novinarstvu i njegovoj budućnosti, uglavnom na engleskom i malo manje na španskom, ali mi njihovi autori nisu saopštili ništa što već ne znam.

Onda se dogodi da se, kad mislite da je sve rečeno, pojavi odličan roman Branka Anđića „Tajna аgencija nove Jugoslavije“, čiji je izdavač Laguna. Branko Anđić je ozbiljan pisac i prevodilac, čije su knjige i prevodi značajnih književnih tekstova, uglavnom autora iz Latinske Amerike, sve bolji i bolji.

U ovoj knjizi koja je parafraza za skraćenicu Telegrafske agencije nove Jugoslavije, dobro poznati TANJUG, autor suptilno i duhovito priča priču o jednoj profesiji, vremenima koja su prošla, upozorivši čitaoca da nije reč ni o kakvoj memoarskoj prozi niti jugonostalgiji, a još manje faktografsko-istoriografskoj knjizi, iako ponečega od nabrojanog, u ovom romanu od tristotinak stranica, ima.

Čitaocu je ostavljen najteži posao – da zamišlja, pretpostavlja i nagađa. Mislim da je autor to i hteo. Sam je, kako kaže, u, svojevremeno, jednoj od pet najboljih svetskih novinskih agencija proveo deset godina. Odmereno, gospodski, s lepim, precizno i jasno oblikovanim rečenicama, Anđić prepliće fikciju i svoje esejistčke beleške, koje su prožete mešavinom engleskog i hispanskog humora, sa ovdašnjim primesama.

Pretpostavljam da je to bio njegov način da se osvrne na jedno vreme, ljude i događaje, iako ponekad možda ironično, ukaže poštovanje onima koji su to zaslužili, a onima koji nisu suptilno kaže u lice ko su i šta su zapravo. Ovaj roman je štivo uz koje mnogo šta može da se sazna. Pre svega saznajete kako jezici na kojima stvarate i koje govorite mogu da daju sjajan hibrid. Branko Anđić dugo živi i radi u Latinskoj Americi, pa u njegovim tekstovima često možete da uživate u divnoj španskoj rečenici koja je preoblikovana na srpski a da autor to verovatno nije ni hteo, već se spontano dogodilo.

Ishod je savršen. Autor, takođe suptilno, ruši onu idiotsku klišeiziranu rečenicu, koja se često čuje, da su novinari „univerzalne neznalice“. Naprotiv, još jednom potvrđuje da, ako hoćete da se bavite novinarstvom ili pisanjem morate biti, osim što ste radoznali kao malo dete, obrazovani, da morate dobro poznavati opštu kulturu, govoriti barem dva strana jezika i da morate raditi na sebi. Dobro, ništa se ne mora, ali bi bilo poželjno.

Ovaj roman je zapravo sjajan priručnik za naše mlade kolege koji će kroz ove stranice naučiti, ako to hoće, kako se jasno i precizno može misliti i to staviti na papir, pa da to bude dobra literatura. Granica između vrhunskog novinarstva i lepe književnosti u nekim slučajevima, poput ovog, tanka je ili je nema.

Autor: Vladimir Matković
Izvor: Danas