Prikaz romana „Sveće gore do kraja“ – Alhemičar u izgnanstvu

„Svetu ne treba mađarska književnost“, napisao je Šandor Marai u svom dnevniku 1949. godine. Mnogi su ga smatrali najboljim piscem proze na mađarskom jeziku, a bio je u izgnanstvu, u Italiji. „Kod kuće, književnost je nestala... zemlja se srušila: umesto nje ostala je samo komunistička, ruska kolonija.“ Verovao je da se suočava sa dva oblika umetničkog samoubistva: krojeći svoj rad za „ukus stranaca“ ili pišući za nepostojeće mađarske čitaoce u „gluvom ništavilu“. Na kraju je Marai zaista počinio samoubistvo, ali bilo je to u Kaliforniji 1989. godine, star, bolestan, siromašan, sam, pišući do poslednjeg trenutka.

Marai je postao amajlija nove, demokratske Mađarske. Izuzetnu popularnost zaslužio je svojim radom, ali i svojim životom, koji je bio ogledalo mađarske nesreće dvadesetog veka. Rođen u Kasi, u tadašnjoj Austrougarskoj imperiji, Marai je odrastao u ratu, revoluciji i izgnanstvu, probio se kao pisac, a potom opet živeo u ratu, izgnanstvu i revoluciji.

U vreme svoje smrti, Marai je bio svestan da je Mađarska socijalistička radnička partija bankrotirala u Budimpešti; ironično je, međutim, da 1989. godine nije bio toliko poznat u svojoj domovini, iako su se na njega ugledali mnogi mlađi, agresivniji protivnici Sovjeta (poput premijera Viktora Orbana). Pisci su u Mađarskoj oduvek bili više od pisaca; bili su čuvari duše nacije. Generalno, čuvari nisu odradili sjajan posao u prošlom veku. Marai je gotovo jedini književnik koji je tokom 20. veka došao do izražaja. U velikoj meri nezainteresovan za politiku, on je razbesneo i naciste i komuniste, i odbio da njegove knjige budu objavljivane u Mađarskoj, sve dok su sovjetske trupe bile prisutne, osudivši sebe na mrak i siromaštvo.

Ali, kao i u Mađarskoj, Maraijeva sreća se tokom 1990-ih naglo promenila. Za sada, Marai je vlasnik Mađarske (što pomalo nervira sadašnje autore). Moda se može promeniti, ali genije ne može. Marai je počeo kao pesnik – i, moglo bi se reći, ostao čak i kada je pisao prozu. Ali on je pisao sve: predstave, lepu prozu, memoare, članke iz novina, pisao je svoj dnevnik i romane (mada mislim da je bio lukav kada je neke od njih nazvao romanima, pre će biti da su bili izmenjeni memoari).

Bilo bi nepravedno opisati roman „Sveće gore do kraja“. Stariji aristokrata i general Henrik, svog prijatelja iz detinjstva Konrada, koji je pre 41 godinu misteriozno nestao, poziva na večeru u svoj dvorac. Toliko o radnji. Priča govori i o Konradu, gotovo nemom optuženiku na Henrikovom suđenju, koji detaljno preispituje njihove školske dane na vojnoj akademiji, godine koje su dovele do Konradovog nestanka i njegov nevojnički karakter: „Osoba ne može biti i muzičar i Šopenov rođak, a da prođe nekažnjeno.“ Razlog Konradovog bega, nakon pucnjave, kada general shvati da plen siromašnog Konrada ima dve, a ne četiri noge, povezan je sa Kristinom, voljenom suprugom bogatog generala.

Sam Marai je bio skeptičan kada se radilo o prevođenju njegovih dela na engleski jezik; to ga, međutim, nije sprečilo da svojim knjigama bombarduje engleske i američke agente. Šteta što nije stigao da vidi svoj ček. Izdavačka kuća Vajking je za „Sveće gore do kraja“ zaradila preko 100.000 funti, gotovo sigurno više novca nego što je Marai video tokom svog života.

Roman „Sveće gore do kraja“ je smatrao jednom od svojih lošijih knjiga. Ali treba imati na umu da pisci očigledno greše kada se radi o njihovim knjigama, a mnogi čitaoci se ne bi složili sa njim. Knjiga „Sveće gore do kraja“, objavljena 1942, proizvod je Maraijevog najplodnijeg perioda, za vreme Drugog svetskog rata, kada je emigrirao u sebe, dok su Nemci i Sovjeti uništavali Mađarsku. Bio je najprodavaniji u Evropi i SAD, i lako je shvatiti zašto: pomalo podseća na Agatu Kristi, pomalo na Milsa i Buna, sa dozom graciozne proze i pomalo kao preteča Beketa.

Dugo sam i duboko razmišljao zašto sam postao ovisnik od Maraijevih dela. Moja rođaka, po kiši je poslata u daleke delove Mađarske, kako bi pronašla neke od retkih Maraijevih naslova. Moj zaključak je da njegove knjige, nekom čudnom alhemijom, zaista ljude čine boljim.

Autor: Tibor Fišer
Izvor: theguardian.com
Prevod: Lidija Janjić