Prikaz romana „Sva svetlost koju ne vidimo“ od Entoni Dora

Entoni Dor je za ovaj roman dobio Pulicerovu nagradu 2015. godine. Takođe je dobitnik četiri nagrade O. Henri, tri nagrade Puškart, Rimske nagrade Američke akademije i nagrade Gugenhajmovog udruženja a bio je i u užem izboru za Američku književnu nagradu.

„Dole je ulicama jahala koščata prilika Smrti, zaustavljajući svaki čas svog konja kako bi provirila kroz prozore. Na glavi je imala plamene rogove, iz nozdrva joj je suktao dim, a u kosturskoj ruci je držala spisak novooptuženih, sa adresama. Najpre se zagledala u one oficire što su izašli iz limuzina i ušli u zamak. Potom u sjajne sobe drogeriste Kloda Levita. A onda u tamnu visoku kuću Etjena Leblana. Mimoiđi nas, Konjaniče. Ovu kuću mimoiđi.“

Teško je setiti se kada se poslednji put pojavila ovako snažna priča  – i namerno sam izabrao reč „priča“, jer je mnogo ličnija nego reči „roman“ ili „pripovest“. Entoni Dor je ponovo stvorio čitav jedan svet, svet rata i ljubavi, časti i izdaje, i detaljno nam ga prikazao u delu za koje mu je bilo potrebno deset godina da ga napiše. To je u svakom pogledu raskošna i predivna knjiga, jedna od onih koja vam se posle prvih nekoliko stranica prišunja, posle nekoliko stotina vas zagrli, a na kraju vam drži srce u šaci. (A ako vam ovaj opis deluje pomalo preteran, to je zato što sam i dalje potpuno opčinjena ovom velikom, klasično napisanom sagom.) Prepun emocija, snažnih opisa, događaja koji menjaju živote i likove za koje se vežete, roman u svom pristupu prevazilazi tanku liniju između romantičnog i sentimentalnog. Tu je magija tajnih odaja, veličanstveni dragulj i slepo dete koje voli „Tri musketara“ i „20.000 milja pod morem“, a onda se na čitaoca obruše Hitlerovi užasi, prikaz nacističke upotrebe dece zarad ostvarenja paklenih ciljeva, i institucionalizovano siledžijstvo odgovorno za uspon Hitlerove mladeži.

Radnja počinje 1944. godine, kada dvoje glavnih junaka imaju po 16 godina, a zatim se priča prebacuje u prošlost. Dor prvo predstavlja Mari Loru, slepu devojčicu koja živi u „poslednjoj citadeli na obrubu kontinenta“ ‒ gradu Sen Malo, u staroj kući njenog deda-strica Etjena. Prošlo je dva meseca posle savezničkog iskrcavanja u Normandiji, i leci padaju, upozoravajući građane da se sklone pre nego što počne savezničko bombardovanje. Mari Lora čuje gromoviti nalet bombardera, „šum u morskom pužu“. Tri ulice dalje, nemački redov Verner Pfenig, siroče regrutovano u Hitlerovu mladež pre sedam godina, postavio je i utvrdio protivavionski top, „kraljevsku acht acht, smrtonosnog monarha sa svrhom da sve njih štiti“.

Onda se vraća nazad, u 1934. godinu. Mari Lora Leblan, tada stara 6 godina, živi u Parizu sa svojim ocem koji radi u Narodnom prirodnjačkom muzeju. Kao glavni bravar bio je zadužen za sve dragocenosti muzeja, a naročito je vodio računa o Moru plamena, ogromnom plavom dijamantu od 133 karata, najvećem te vrste na svetu. Važio je za „ukleti kamen“ koji štiti život svakome ko ga čuva, omogućavajući mu da živi večno, ali u isto vreme donoseći nesreću njegovim prijateljima i porodici. Jedini način da se prokletstvo skine jeste da se dijamant baci u more. Iako je Mari Lora posedovala vid kada se rodila, u potpunosti je oslepela mesec dana pošto je njen otac organizovao posebne mere bezbednosti za dragulj koji je pohranjen iza trinaest vrata koja se mogu otvoriti tek posle trinaest određenih postupaka (sve je to opisano u ovoj knjizi od trinaest poglavlja). Njen otac, želeći da joj omogući da se snađe u svom okruženju, muzeju i susedstvu, pravi joj detaljnu, drvenu maketu Pariza, koju Mari Lora proučava rukama. Zahvaljujući tome, ona za dve godine nauči tako dobro da se snalazi da gde god da je otac ostavi u gradu, ona može da pronađe put kući.

Dor nas onda vodi na drugo mesto: godina je 1934. godine, nemački dečak Verner Pfenig sa sestrom Jutom živi u sirotištu u rudarskom mestu Colferajnu. Nemajući nikog van sirotišta, njih dvoje su čvrsto vezani. Kada Juta pronađe bakarnu žicu, daje je sposobnom Verneru da od nje i odbačenih delova napravi radio. To im omogućava da čuju prenose iz susedne Francuske, pogotovo naučnih emisija, a taj uvid u drugačiji svet im daje nadu da će jednog dana biti u stanju da izbegnu sudbinu za koju su mislili da joj neće umaći ‒ rad u rudniku gde im je i otac poginuo. Nekoliko godina kasnije, Verner je regrutovan za Hitlerovu mladež.

Dor majstorski pravi vremenske prelaze kojima čitaoca bolje upoznaje sa poreklom junaka, dok u isto vreme radnja teče dalje. Šetajući napred-nazad kroz vreme, Dor gradi napetost u paralelnim pričama Mari Lore i Vernera, kao i finalnim događajima u priči. Veliki broj sporednih likova daje širinu romanu, pružajući uvid u to koliko slabu kontrolu nad sopstvenim životom imaju stanovnici Sen Maloa, dok u isto vreme prizori sa Vernerom i drugim pripadnicima nemačke armije pokazuju koliko je slab njihov osećaj za stvarnost. Dok se radnja skokovito odvija između 1934. i 1944. godine, čitalac je omađijan, saživljava se sa pozitivnim likovima i navija za njih, a plavi dijamant, More plamena, prožima radnju i povezuje sporedna dešavanja.

Važne teme: ljubav nasuprot ratu, međuljudska povezanost nasuprot neljudskoj posvećenosti nametnutom cilju, stvarnost nasuprot snazi imaginacije, vreme i svetlo i njihova veza ‒ ispunjavaju sve aspekte romana, iako je većina dešavanja prikazana kroz živote i gledišta dva deteta odnosno dvoje mladih. Oni koji misle da je danas već sve rečeno o Drugom svetskom ratu i o vezi između višijevske Francuske i Nemačke, trebalo bi da ponovo razmisle o tome. Entoni Dor poseduje ogroman talenat i jasnu viziju o ovom vremenskom razdoblju i životima ljudi koji su tokom njega uništeni, a njegova sposobnost da preko likova u romanu izloži svoje ideje je zapanjujuća. Ovo je uzbudljiva, opčinjavajuća i sjajno napisana knjiga.
 
Izvor: marywhipplereviews.co