Svoj čuveni, peti roman „
Sva siročad Bruklina“, američki pisac
Džonatan Litem (1964) u velikoj meri je osmislio kao parodiju detektivskih narativa. Naravno, ne u starinskom poimanju parodije kao sprdačine nego kao ponavljanja izvesnog modela sa (ironijskom) razlikom. Autor u romanu na radikalno drugačiji, osvežavajući način pristupa izvesnim opštim mestima klasičnih, američkih, kriminalističkih romana pisaca poput
Rejmonda Čendlera ili
Dešijela Hemeta. Na primer, dok je njihov tipičan lik detektiva tvrd i hladnokrvan momak, Litelov glavni junak i pripovedač Lajonel Esrog odrastao je u sirotištu, odakle je izbavljen, i pati od Turetovog sindroma. U simptome tog poremećaja spadaju brojni facijalni i verbalni tikovi, čak i vrisci, koji se ne mogu kontrolisati. Dakle, u pitanju je potpuno suprotan junak onom iz čendlerovsko-hemetovskog šablona. Pritom je, uprkos svom izvesnom sarkastično-ciničkom naboju, Lajonel Estog nežan, tako da njegov lik pomaže da se razume Turetov sindrom i da se kod čitaoca lakše probudi saosećanje prema protagonisti, ali i prema svima koji pate od dotične bolesti.
Kao i njegova tri druga, Lajonela je iz sirotišta izbavio živopisni lik Frenk Mina, vlasnik detektivske agencije koja služi i za selidbe i, kako bi parodija bila još izraženija, možda i za kriminogena posla. Roman počinje upravo njegovom smrću. Lajonel nije naročito podstaknut da obavi istragu Frenkovog stradanja samo zato što mu je Mina, kao i trojici njegovih drugova, bio kao otac, a i više od toga: neko ko je bio u stanju da u njemu vidi nešto više od tikova i opsesivno-kompulzivnih radnji, to jest sposoban da uoči njegovu inteligenciju i talenat. Naime, za ubistvo je nepravedno optuženo jedno od „siročadi“, što naposletku motiviše glavnog junaka da valjano sprovede istragu. Ispostaviće se da je Frenka Minu divljački likvidirao neko ko je unajmio njegove usluge – a možda je u pitanju i grupa takvih – pa će Lajenol morati da prouči poslednje aktivnosti svog bivšeg šefa i mentora kako bi precizno locirao one koji su odgovorni za njegovu smt.
„Sva siročad Bruklina“ je jedan od onih romana čija je recepcija opterećena njihovom filmskom adaptacijom. U ovom slučaju to opterećenje je izričito. Filmska adaptacija Edvarda Nortona izmešta radnju iz razdoblja od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka u period koji počinje pedesetih, te stvara pogrešnu ideju o romanu. Međutim, i zbog drugih razloga reference iz sedme umetnosti jesu neizbežne kad je reč o narativu Džonatana Litema. Recimo, i u „Velikom Lebovskom“ braće Koen i u romanu „Sva siročad Bruklina“ glavni junak je atipičan i gotovo nehotice upleten u slučaj koji ga prevazilazi i koji on ne razume do kraja. Obojica dejstvuju kao neka vrsta detektiva na silu i postižu otkrića intuicijom ili instinktom; oba su po merilima ostatka čovečanstva svojevrsne crne ovce, ako ne i parije. Na kraju krajeva, o tome koliko je delo filmično, govori i sam njegov glavni junak, čiji su idoli Čarli Čaplin i Baster Kiton, i koji kazuje da sve što znamo potiče od Frenka Mine i gangsterskih filmova.
Drugim rečima, roman „Sva siročad Bruklina“ jeste obavezna literatura koja uzbudljivo vuče na kinematografska ostvarenja, ali ga je poželjno čitati pre gledanja adaptacije za velike ekrane.
Autor: Domagoj Petrović