Prikaz romana „Sutra je novi dan“: Vodič za preživljavanje koji uliva nadu

„Sutra je novi dan“ je priča o građanskom ratu, gladi, silovanju, ubistvu, ljubavnim jadima i ropstvu. Nema baš mnogo onih kod kojih bi ovaj roman probudio asocijaciju na nadu. Pa ipak, u samom središtu ove priče je Skarlet O’Hara, jedan od najoptimističnijih likova u istoriji književnosti.



Nema trenutka koji bolje ilustruje Skarletinu prirodu od onog kada se posle pada Atlante vraća na plantažu Tara, u svoj porodični dom. Ona dozvoljava sebi jednu noć tugovanja nad svim što je izgubljeno, ali već sledećeg jutra odlučnim korakom stupa u neizvesnu budućnost. „Skarlet nikada neće moći da se lepo seti svih pojedinosti“, piše Margaret Mičel.

Skarlet ostaje tvrdoglavo optimistična dok se svet oko nje ruši. Nikada ne priznaje poraz, a njena rešenost se često graniči sa sebičnošću. Jedva uspeva da odglumi interesovanje za „Opštu stvar“ – na propast osuđeni pokušaj južnjačkih država da se suprotstave Jenkijima – jer sve što nema veze sa njom, ili uskim krugom ljudi do kojih joj je stalo, u osnovi je nevažno.

Kada danas čitamo „Sutra je novi dan“, nemoguće je ne primetiti kojim je to likovima dozvoljeno da prežive rat i pronađu uspeh u novom svetu. Iz pepela uništene civilizacije ne uzdižu se „dobri“ likovi: Ret Batler, Skarletin večni sparing partner, na jednom mestu primećuje: „Najfiniji ljudi ovog grada gladuju.“

Od propasti Juga uglavnom će profitirati kuferaši i špekulanti. Došlo je njihovih pet minuta. Reč je o ljudima spremnim da zaborave prošlost i rizikuju zarad svetlije budućnosti. „Većina ljudi, izgleda, ne može da shvati da se iz raspadanja jedne civilizacije može izvući isto onoliko novca koliko i iz izgradnje nove“, komentariše Ret Batler.

Margaret Mičel pažljivo analizira prirodu ljudske istrajnosti i ukazuje na optimizam i nadu kao ključne za opstanak u teškim vremenima. U jednom od najgorih trenutaka u Skarletinom životu, njena komšinica baka Fontejn insistira na tome da nikad ne treba gubiti nadu. „Mi se povijamo pred neumitnim“, govori joj ona. „Nismo pšenica, već heljda! Kad naiđe oluja, zrelo žito polegne jer je suvo i ne može da se savija s vetrom. ali heljda ima u sebi soka i savija se. a kad vetar prođe, ona digne glavu bezmalo jednako uspravna i jaka kao što je i bila.“

Skarlet nikad – nikad – ne sme posustati u svojoj borbi. „I ne misli da ćeš ikada moći da svališ breme“, govori joj baka. „Zato što nećeš moći. Ja to znam.“

Nada je, međutim, i Skarletina Ahilova peta. Ona godinama ne odustaje od sna o svojoj velikoj ljubavi Ešliju – svesno ignorišući sve ostale puteve ka sreći. Usredsređenost na „sutra“ potiskuje sva njena dobra dela u neku nedefinisanu budućnost. Jednog dana će pronaći vremena da nauči sina da čita i piše. Jednog dana će naučiti kako da bude „velika dama“, kao što je bila njena majka. Problem je u tome što nikad ne pronalazi vremena da sve to uradi. Umesto toga, čini sve da sa bližnjima podeli plodove svog truda, želeli oni to ili ne. Uprkos tome što ne podnosi veći deo svoje porodice, neće im dozvoliti da propadnu.

„Sutra je novi dan“ je knjiga koju u mojoj porodici majke ostavljaju ćerkama u nasledstvo. To je naš vodič za preživljavanje. Kada se suoči sa nekom životnom preprekom, moja majka se uvek zapita: „Šta bi u ovom slučaju uradila Skarlet?“ A ako je odgovor: „Pokidaj zavese, sklepaj haljinu i prestani da se žališ“, ona će to i učiniti. Skarlet se ne bi sekirala zbog loše frizure, niti žalila na strogog šefa ­– jednostavno bi pronašla najbolje rešenje za datu situaciju i nastavila dalje.

Skarletino uverenje da će sutra biti bolje me u ovim neizvesnim vremenima uvek ispuni nadom. Na kraju krajeva, kako Skarlet kaže: „Sutra je novi dan.“

Autor: Holi Vat
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković