Prikaz romana „Sudnji dani“ – Partneri u ljubavi i zločinima

Za neke ljude se tek kad postanu leševi otkrije šta su zaista bili i čime su se bavili.

A da li takva saznanja mogu nešto promeniti ili se treba unapred pomiriti sa ishodom procesa koji je nemoguće dobiti – ovim su se fatalnim pitanjima bavili slovenački autori Peter Čeferin i Vasja Jager u svom romanu „Sudnji dani“.

Izabravši pomalo neobičan oblik za naslovni izraz, Čeferin i Jager prikazali su kako jedno misteriozno ubistvo može pokrenuti lavinu novih nasilnih smrti i doneti sudnje dane mnogima koji su bili međusobno povezani i upleteni u afere koje jedna za drugom počinju da isplivavaju i da zapečaćuju sudbinu i onima koji su bili ljubavni partneri i onima koji su partnerstvo ostvarili počinivši zajedno neviđene i nezamislive zločine.

Napisani kao triler koji se mora čitati u jednom dahu, „Sudnji dani“ iz poglavlja u poglavlje vode čitaoca sve dublje u misteriju koja je nenadano ušla u život jednog advokata, pretvorivši se od rutinskog posla u priliku za iskupljenje i prevazilaženje griže savesti izazvane porodičnim problemima.

Stoga se roman ne bavi samo izrežiranim sudskim procesom, nego i ličnim problemima glavnog junaka, koji je paradigma savremenog čoveka, i to ne samo savremenog slovenačkog uspešnog poslovnog čoveka, nego svakog čoveka koji traži pravdu na onom prostoru gde se države raspadaju a kriminalne grupe ujedinjuju.

Kroz ljubljansku sudsku dramu kao da se prožima jedna opšta balkanska tragedija u kojoj se svi dobro razumeju i kad govore različitim jezicima, i kad žive u različitim državama, i kad su bili na suprotstavljenim stranama, jer kome god da pripada i za koga god da radi, svakome se može desiti da začas bude na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i da završi kao kolateralna šteta mafijaškog obračuna – ali, šta se drugo i može očekivati tamo gde više nema simbioze nego samo parazitiranja.

Zadirući sve dublje u tajne koje se kriju iza zločina zahvaljujući kome kao da je otvorena Pandorina kutija, ova priča probudila je i neke stare duhove, za koje se mislilo da su davno iščezli, pa čitaoci usput saznaju ko su bili Titovi „dijamanti“ i kako su nastale „satanske trojke“, a upoznaju se i sa neminovnim mahinacijama u toliko čestoj situaciji kad dve strane ratuju a treća sa distance posmatra.

Bez namere da relativizuju zločine i da nasilnu smrt kriminalca pravdaju osvetom, „Sudnji dani“ ipak postavljaju ključno pitanje da li one ljude koji uživaju u plodovima tuđeg zločina treba osloboditi krivice – jer iako nisu lično okrvavili ruke, oni sami uopšte nisu marili što je njihov udoban život moguć samo zahvaljujući nesrećama drugih ljudi.

I upravo zbog pitanja na koje je teško dati jednostavan odgovor, ovaj roman ostaje sa čitaocem i nakon pročitane poslednje stranice, pa se čini da nema kraja otkrivanju tajni i novih zaključaka koji u potpunosti potiru one stare, jer koliko god da istina i iskrenost imaju svojih pozitivnih i plemenitih strana, one ponekad zaista jesu kao rđa – kad prodru, kao da više nema spasa i kao da je bilo bolje u neznanju i lažima.

Najzad, u čitaočevoj svesti još dugo će ostati i lik advokata Evdarda Melika, još jednog čoveka koji uspeva da prevaziđe sve klopke kriminalnog sistema i koga će nakon jednog mučnog slučaja uvek razdirati i sama pomisao na to da je učinio sve što je mogao, ali da je unapred znao kako to nije dovoljno.
 
Autor: Dušan Milijić