To je književnost uz koju smo postajali čitaoci. Duh ruske klasike, u novom kalendaru. Na način Andreja Makina. Istorijski trenutak kada se Lenjinovim dekretom 1918. godine prešlo s julijanskog na gregorijanski kalendar poslužio je Makinu kao metaforička crta, granica dva sveta.

S obe strane te kalendarske crte živi njegov junak Valdas Batajev, između dve krajnosti, u dva kalendara. I sam je Andrej Makin, rodom iz Krasnojarska u Sibiru, ali obrazovan u duhu francuske kulture u kojoj se nastanio još krajem osamdesetih prošlog veka. Podatak iz biografije Andreja Makina, koji najtačnije opisuje njegovu okupiranost kulturnim krajnostima i granicama, jeste i da je odbranio doktorat na Sorboni o delu velikog ruskog pisca Ivana Bunjina, takođe ruskog emigranta koji je umro u Parizu 1953. i prvog ruskog pisca dobitnika Nobelove nagrade za književnost.

Valdas Batajev, junak Makinovog romana, rastao je u buržujskoj petrogradskoj porodici. Provodili su, saznajemo, leta u vili na obali Crnog mora gde su se pila najskuplja krimska vina i najbolja svetska pića, a maćeha Lera pripremala je male pozorišne komade na tragu Čehova.

U njegov život stala je istorija prve polovine 20 veka. Nije bio svedok, bio je učesnik. Kada je u novinama video slike heroja palih „na polju časti“, stupio je u jednu školu za kadete. U novom kalendaru bio je vojnik, ratnik, beli oficir, ruski emigrant u Parizu, taksista, crtač... On, sam, mislio je da njegov život nije zaslužio da uđe u knjigu: „Ne, knjige istražuju krupne društvene teme, prefinjena stanja duše.“

Baš kao ova. A jeste o njemu. Svaki njegov susret sa ljudima je nova priča. Naročito u Parizu. Ali nije verovao „u one žalobne uspomene koje su okupljale emigrante u svetoj pogrebnoj atmosferi.“ Menjao je poslove, zemlje, žene...

Jedina koja je živela u oba kalendara bila je razbojnica Taja. Bilo mu je 15 godina kad ju je upoznao, jedne krimske večeri kada se iskrao iz vile, prošetao uz more, primetio senku, osetio telo devojke. Taja je bila krijumčarka duvana, a Valdas Batajev je pored nje predosetio da će dobiti porciju potpuno drugačijeg života, novokalendarskog.

Avantura, uzbuđenje, a mnogo kasnije otkriće: „Misteriozna večnost onoga što je doživeo sa Tajom činila ga je večitim strancem u očima drugih. I žene koje bi mu bivale bliske bile su u pravu što su se udaljavale. Ličio je na izgubljenu lađu od koje se samo jarboli vide iznad talasa. Slaba nada za plovidbu udvoje.“

Zašto? Otkrivaćete u dirljivom nizu. I okvir života, svet se menjao. Lenjin je umro 1924. godine. „Okončavala se jedna epoha, doba revolucije, građanskog rata, nekadašnje Rusije. I, da bi dobro ipak obeležila novu hronologiju, Francuska je priznala Sovjetski Savez.“ Zemlja u kojoj je rođen i za koju se borio nije više postojala.

„Mnogo godina kasnije Valdas će razmišljati o ‘lukavstvu istorije’, o čemu su govorili filozofi. Ali u ono vreme to nije bilo lukavstvo, nego ogromna podlost koju su odigrali tobožnji zakoni stvarnosti.“ Ipak, u njemu je zauvek opstala „poetska detinjarija, posle godina provedenih u gacanju među leševima...“ „Mislio je kako ga više niko neće uvući u igru u kojoj se narodi uništavaju za korist ratobornih političara koji krv pretvaraju u zlato.“

Ali već su se čuli novi pozivi na žrtve, na novi rat. Čudila ga je slabost ljudskog pamćenja. „Moliti se za one za koje niko ne moli postaće njegov način da odoli zaboravu.“ A šta će biti s njim? Otkrivaćete u čitalačkom pohodu.

Roman „Stari kalendar jedne ljubavi“ voleće ljubitelji uzbudljive istorijske fikcije, finog literarnog tkanja, priča o pravim ljubavima, odani „makinovci“. Zbog svega toga, i još jedne važne činjenice, uvek biram Makina. Zašto? Jer uvek usred zanesenosti pričom natera da se zapitamo: da li bismo i sami bili sposobni na žrtvu? Onda nenametljivo ubedi da je to ljubav, a ne žrtva.

Autor: Vesna Jovanović
Izvor: rts.rs