Prikaz romana „Stakleno zvono“: Ester se vratila natrag zakrpljena kao guma

*Napomena: ovaj prikaz romana Silvije plat objavljen je u „Njujork tajmsu“ 1971, neposredno po objavljivanju knjige u Americi.
 
„Stakleno zvono“ je roman o Silviji Plat u njenim dvadesetim, o tome kako je pokušala da umre, i kako su je zalepili lepkom. To je dobar roman, gorak i bez kajanja, poput njenih poslednjih pesama – knjiga kakvu je Selindžerova Freni mogla da napiše deset godina kasnije da je tih deset godina provela u paklu. U mnogo čemu, to je priča o pedesetim godinama 20. veka ali napisana pred kraj šezdesetih, a pošto je osam godina uspešno sprečavano njeno izdavanje, izašla je sedamdesetih.

Frensis Skot Ficdžerald je tvrdio da piše sa „autoritetom gubitnika“ i tako je i bilo. To je bio izvor snage koja je ležala u njegovim kasnijim delima. Ali autoritet gubitnika je bleda senka autoriteta samoubice, kako se i vidi u „Arijelu“ i u „Staklenom zvonu“. To nije toliko zbog toga što je Silvija Plat oduzela sebi život, dajući tako svojim čitaocima morbidan razlog da obrate pažnju na njene pesme i romane koji ih inače ne bi interesovali, mada je nesumnjivo i to donekle razlog. Ali najviše je to zbog toga što je ona znala da je „Ženski Lazar“. Njen rad ne samo da nam dolazi posle njene smrti. On je i napisan tada. Između samoubistava. Svoj roman, kao i zbirku pesama „Arijel“, napisala je u groznici, poput osobe „zalepljene lepkom“ i svesna da se taj lepak topi. Da li bi trebalo da budemo zahvalni za ta dela? Možemo li prihvatiti cenu koju je platila kada nam ih je podarila? Da li je umiranje uistinu umetnost?

Ne postoje laki odgovori na takva pitanja. Možda nema nikakvih odgovora. Naravno, svi umiremo, bankar podjednako kao i klošar, trošeći istom brzinom naš ograničen udeo dana, sati i minuta. Ali ne volimo da razmišljamo o tome. I oni ljudi i žene koji uzmu stvar u svoje ruke, i svoje vreme potroše odjednom, rasipnički nadmeno, deluju zastrašujuće drugačiji od vas ili mene. Silvija Plat je bila jedna od tih drugačijih, kojima naše divljenje ili preneraženost deluju podjednako nebitno. Kada proročište govori, nije na nama da zahvaljujemo već da obratimo pažnju na poruku.

„Stakleno zvono“ govori o Americi kakva je bila pedesetih godina i o tome kako je to izgubiti razum i povratiti ga. Lako je reći (a i govori se suviše često) da je ludilo jedini razuman odgovor na stanje u kome se Amerika našla tokom protekle dve decenije. I takođe se često govori da je jedina stvar koju treba učiniti u vezi sa ludilom, opustiti se i uživati u njemu. Ali nijedan od ovih „pametnih“ odgovora na njenu situaciju nije pao na pamet Ester Grinvud, naratorki i glavnoj junakinji romana.

Za Ester, ludilo je spuštanje gušećeg staklenog zvona nad njenu glavu. U tom stanju, kaže ona, „gde god da sedim...sedeću pod istim staklenim zvonom, kuvajući se u vlastitom ukiseljenom vazduhu“. I dodaje: „Za osobu u staklenom zvonu, praznu i zaustavljenu poput mrtve bebe, sam svet je ružan san“. što ne znači da Ester veruje da je svet van sanatorijuma pun ljudi koji žive istinskim životom. Ona se pita: „Čime se mi, u Belsajzu, toliko razlikujemo od devojaka što igraju bridž i ogovaraju i uče u koledžu u koji ću se vratiti? Te devojke takođe sede pod nekom vrstom staklenih zvona.“

Svet u kome se sve ovo dešava je svet omeđen Hladnim ratom na jednoj, i ratom polova na drugoj strani. Junakinjin život pratimo od njenog letnjeg posla za časopis „Ženski dan“ u Njujorku, preko povratka u najveću školu za žene u Novoj Engleskoj, pa do pokušaja samoubistva, lošeg lečenja u jednom i dobrog u drugom sanatorijumu, i na kraju ponovnog stupanja u svet poput islužene gume: „zakrpljena, nanovo izbalansirana i odobrena za saobraćaj“. 
 
Ali njen lični život suptilno je povezan sa krupnijim dešavanjima – naročito smrtnom kaznom Rozenbergovih, čije nam je pogubljenje na električnoj stolici predstavljeno u šokantnom pasusu na početku knjige. Ironično, ta ista električna struja koja je okončala život bračnog para Rozenberg, vratila je Ester u život. Šok terapije su konačno podigle stakleno zvono i omogućile joj da opet diše slobodno. Prošavši kroz smrt, rodila se ponovo. Ovaj roman nije istorijski niti politički u užem smislu, ali gledajući u ludilo sveta i svet ludila, tera nas da razmislimo o velikom pitanju koje postavlja svaka istinski realistična književnost: šta je stvarnost i kako se suočiti sa njom?

U „Staklenom zvonu“ Silvija Plat maestralno koristi najvažnije sredstvo realizma – ono što ruski kritičar Šklovski zove „oneobičavanje“. Pravi realizam oneobičava naš svet tako da izranja iz prašine uobičajenog shvatanja i postaje ponovo vidljiv. Ovo je upravo suprotno od utešno lažnog realizma što nam predstavlja svet koristeći oveštale forme koje smo spremni da prihvatimo.

Tehnike oneobičavanja koje koristi Silvija Plat idu od sitnih verbalnih duhovitosti do slikanja duboko uznemirujućih prizora. Kada hotel u Njujorku u kome se nalazi Ester naziva „Amazon“, ne samo da jednostavno uživa u sazvučju te reči sa imenom „Barbizon“, već nas tera da ponovo razmotrimo sam koncept hotela za žene u kome su: „većinom bile devojke mojih godina, s bogatim roditeljima koji su želeli da budu sigurni da njihove kćeri žive tamo gde muškarci ne mogu do njih da dopru i obmanu ih“. I tu najavljuje glavni motiv svog dela ‒ neprijateljstvo između muškaraca i žena.

Za Ester Grinvud ovo neprijateljstvo uzima oblik opsesivnih pokušaja da se reši svog devičanstva koje smatra represivnim, uz pomoć muškosti koju smatra odvratnom. Kada joj dečko, student medicine, predloži da se igraju tradicionalne dečje igre – pokazaću ti moj ako mi pokažeš svoju – ona njegovu nagu muškost gleda reagujući na ovaj način: „Jedina stvar koja mi je padala na pamet bila je ćureća šija i ćureći bubac, i bila sam veoma potištena“. Ovo je ekstremno oneobičavanje. Prizor dočarava svu mušku nadmenost a zatim njegov puteni uzrok svodi na nivo iznutrica. Predstavlja nam neumitnu vezu između plodnosti i smrti, terajući nas svojom prikladnom metaforom da je budemo potpuno svesni. Sva put dolazi odatle i vraća se tome.

Uzimajući u obzir ovakvo kosmičko gađenje, sva psihološka objašnjenja koja se pozivaju na „zavist za penisom“ deluju patetično promašenim. Ester Grinvud nije žena koja želi da bude muškarac već ljudsko biće koje ne može da ne vidi da je cena koju plaćamo za život - smrt. Različitost polova je samo metafora opšte ljudske nepotpunosti. Rat među polovima je, na kraju krajeva, građanski rat.

Sećanja Ester Grinvud na njene godine pod staklenim zvonom su podjednako čitka i duhovita koliko i uznemirujuća. Ovo je roman kakav je Doroti Parker mogla da napiše da nije pripadala naraštaju zaraženom beskrajnom frivolnošću studentskog humora. Duhovitost te generacije je prisutna i pod „staklenim zvonom“, ali se diže na ozbiljniji nivo jer ga prepoznaje kao sredstvo histerije. Zašto se onda, ovo izuzetno delo pojavljuje tek osam godina posle njegovog izlaska u Engleskoj?*

Ovo je delimično objašnjeno u predgovoru za američko izdanje koji je napisala Luis Ejms. Američki izdavač je u početku odbio roman i kada su „Harper&Row“, posle uspeha u Engleskoj, odlučili da ga objave u SAD, porodica Silvije Plat je odbila da dâ dopuštenje. Njena majka je insistirala na tome da je Silvija roman smatrala „petparačkim“ i da ga nije želela da ga obajvi u SAD. A sama gospođa Plat je bila mišljenja da knjiga nepravedno prikazuje ljude koji su hteli da pomognu njenoj ćerci. Takav stav je razumljiv. Ali knjiga objavljena u Engleskoj ne može se sakriti od publike u SAD. Studenti su već švercovali primerke u Ameriku. Književnost će izaći na videlo. A „Stakleno zvono“ nije petparački roman niti niz nezahvalno prikazanih karikaturā, već književnost. Naći će i zadržati svoju publiku.

Autor: Robert Šolz
Izvor: nytimes.com  
Prevod: Vladimir Martinović