Prikaz romana „Španska čizma“ Vladimira Kopicla

Nedavno je objavljen (tek) drugi roman nagrađivanog pesnika, esejiste, prevodioca Vladimira Kopicla „Španska čizma“.

„Preko prošlosti ljudi često prelaze kao abrazivnom krpom“, ponavlja pripovedač. Vođen tom idejom, Kopicl piše o interesantnom periodu, kraju 1960-ih i početku 1970-ih, dobu Vudstoka, eri Vodolije i poslednjem velikom pokušaju da se poruči „stop“ negativnim planetarnim trendovima, kapitalizmu konkretno, i izgradi nešto novo.

Kako je to prošlo – znamo. Hipici su postali japiji i „preko prošlosti se prešlo abrazivnom krpom“, zamutivši, obrisavši, zamrljavši sećanja, ideale, nadanja.

No „Španska čizma“ nije turobna, sumorna priča. U pitanju je duhovita, pitka, zabavna priča o hipi životu i njegovim posledicama, o junaku koji krajem 1970-ih (otuda ono „Vudstok je prošao bez mene, ali neće i život“) odlazi u austrijsku nju ejdž eko komunu, gde ubrzo otkriva da i u raju nije sve tako „rajski“.

Ubrzo ta utopija postaje distopija, a uspomene i snovi se brišu i grebu i menjaju.

Pa ipak, kroz priču o glavnom junaku koji se posle brojnih peripetija vraća u rodni grad i nastavlja svakodnevni život, iskusivši slobodu koju je želeo, i kome na vrata zakuca dečak Og čiju majku sada moraju da traže (ili da se snađu bez nje), Kopicl zapravo piše vrlo optimistično da svet u kome živimo, svet velikih nastojanja, velikih mogućnosti, velikih propusta, velikih grešaka, velikog sentimenta, ipak vredi spasavati, da živimo u svetu koji je i dalje dostojan borbe.

„Španska čizma“ je, recimo, autofikcija ispričana jezikom vrhunskog pesnika i školovanog književnika.

Kada već pominjem lepotu Kopiclovog jezika – a zaista je i lep, i muzikalan, i sveden, i izbrušen, i raskošan – upravo u dečaku Ogu, koji se ne izražava dobro ni na jednom jeziku i koji kroz traganje za „svojim“ jezikom traga i za istinom o sopstvenom životu, Kopicl pokazuje sav svoj raskošan talenat.

Kratka, zabavna, istinski kvalitetna, „Španska čizma“ je roman iz kog vrcaju radost, duhovitost i mudrost. Preporuka.

Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik