Prikaz romana „Sirena sa Crne Konče“ Monik Rofi

U aprilu 1976, nedaleko od obala fiktivnog ostrva Crna Konča u Karipskom moru, dva bela Amerikanca i posada sastavljena od nekoliko unajmljenih ostrvljana hvataju sirenu i izvlače je na palubu svog broda. Gotovo sve članove posade odjednom prožima osećanje nelagodnosti, kao da u njihovom činu „ima nečeg bogohulnog“: „Izbliza je delovala zastrašujuće; pod njima se, bez sumnje, našla osoba, zarobljena žena na umoru.“ Sirena po imenu Ajkaja – ogromna, ranjena, besna, od glave do repa pokrivena morskim vašima – budi moćne impulse u muškarcima: da je povrede, poseduju, dodirnu, obeleže, uprkos ili baš zbog mržnje u njenim „zamagljenim očima“. Ova nasilna, opčinjavajuća scena sa početka „Sirene sa Crne Konče“ razotkriva ambicije njeneautorke. Šesti roman Monik Rofi je bajka: sirena odbacuje rep, ponovo uči da koristi noge, zaljubljuje se i bori protiv prastarog prokletstva; ali istovremeno ipriča o duhovima, jer i ostrvo i njegove stanovnike opsedaju duhovi kolonijalne i robovlasničke prošlosti.

Rofijevaizlaže svoju pripovest o sireni kombinujuću tri narativna glasa: retrospektivne dnevničke zapise ostarelog Dejvida Batiste, dobronamernog ribara koji je 1976. spasao Ajkaju; sveprisutnog i sveznajućeg naratora u trećem licu, koji nam omogućava da uđemo u misli važnih i manje važnih likova; i, naposletku, glas same Ajkaje, koja se izražava u stihu. Izabravši ovakav stil pripovedanja, autorka je bila u stanju da prilično obimnu radnju smesti na relativno mali broj strana. Iako je knjiga nazvana po Ajkaji, u njoj se pojavljuje veliki broj likova, a njena priča u isti mah pripada i gospođici Arkadiji Rejn, potomku anglikanskog sveštenika koji je kupio zemljište na ostrvu neposredno nakon ukidanja ropstva. Gospođica Rejn, uprkos tome što je zaljubljena u crnog ostrvljanina po imenu Lajf i sama odgaja njihovog gluvonemog sina Redžija, još uvek živi u kući koju je njen predak izgradio eksploatišući rad tek oslobođenih robova. Kao vlasnica većeg dela ostrva, ona se ne oseća nimalo prijatno: prošlost kuće je jedan od razloga zbog kojih ju je Lajf napustio. „Pomirila se s neobičnom činjenicom da je bela žena s čijihusana odjekuje kreolska pesma“, razmišlja ona na početku romana, ali što se dublje upliće u Ajkajinu priču, sve više postaje svesna korozivne snage svog porekla i pripadnosti beloj rasi. I sama Ajkaja postaje simbol ostrva, ali na potpuno drugačiji način: „Uzdigla se iz talasa i pogledala me,a kad sam i japogledao nju, znao sam da gledam u prošlost ovih ostrvaisvoju sopstvenu mušku priču“, kaže Dejvid.

Ajkaja je biće iz mašte, ali opisana je tako realistično da ćete verovati u postojanje sirena. Iako se u jednom trenutku vraća u prvobitni ljudski oblik, njene „oči srebrnkastih beonjača“ i plovne kožice između prstiju odaju njenu različitost: njeno nesnalaženje u svetu Crne Konče čini je svojevrsnim imigrantom u prostoru i vremenu. Budući da Ajkajina lepota izaziva požudu, prezir, strah i otrovnu zavist, ona postaje oličenje čitavog niza ideja i reakcija na ženstvenost, naročito domorodačku ženstvenost. Teret simbolike koji nosi na svojim ramenima je nezamislivo težak, a najslabija mesta u tekstu su upravo ona na kojima se autorka trudi da eksplicitno objasni ono što je bolje ostaviti neizrečeno. A sa tako velikim brojem likova, neki od sporednih ali veoma važnih – poput Lajfa ili Dejvidove „lajave“ komšinice Prisile – na momente deluju pomalo jednodimenzionalno, pogotovo ako se uzme u obzir da nam je omogućen direktan uvid u njihove misli. Pa ipak, nemoguće je ne diviti se smelosti autorkine vizije, bez obzira na poneku sitnu manu. Rečenicu po rečenicu, Monik Rofi gradi raskošan, kompleksan svet u kome je pravo zadovoljstvo obitavati.

Autor: Šruti Svami
Izvor: nytimes.com
Prevod: Jelena Tanasković