Prikaz romana „Šala“: Humor kao sudbina

„Šala“ je prvi roman francusko-češkog klasika Milana Kundere (1929–2023) i jedno od njegovih najmračnijih, ali i najlucidnijih dela. Nastalo 1967, u senci dogmatskog komunizma, roman razotkriva neumoljivu ironiju istorije kroz sudbinu mladog studenta Ludvika. Jedna njegova šala – rečenica koju je iz hira i ljubavne frustracije napisao na razglednici – pretvara se u presudu koja ga izbacuje iz Partije, sa fakulteta i, simbolično, iz sopstvenog života. Kundera iz ovog banalnog gesta izvlači tragediju i satiru, pokazujući koliko je tanka granica između nevinog humora i mehanizma totalitarne represije.

Roman je strukturisan polifono: pripovedanje se smenjuje između glavnog junaka i još tri bitna lika, ali Ludvikov pad – i njegovo razumevanje tog pada – predstavlja središte gravitacije. Svaka narativna perspektiva osvetljava drugu ravan romana: političku, emocionalnu, filozofsku ili egzistencijalnu. Ipak, uprkos višeglasju, postoji samo jedan herojski centar, a on je sve osim heroja. Ludvik je ranjeni mladić koji iskreno i naivno veruje u komunizam sve dok ga sistem ne proguta zbog jedne razglednice.

Kundera majstorski prikazuje proces raspadanja identiteta. Posle izbacivanja iz Partije i slanja u disciplinski vojni bataljon, Ludvik oseća kako slika o njemu, ona koju je režim nametnuo, postaje stvarnija od njega samog. Sistem ga lomi planski: ponižavanjem, kolektivnim radom, gubitkom privatnosti i individualnosti. U tim mračnim okolnostima jedina svetlost javlja se u liku mlade Lucije čija se nežnost i nesavršenost sudaraju sa Ludvikovim nestrpljivim, povređenim erosom. Njihov odnos pun nežnosti, frustracije, povlačenja i otkrivanja čini najdublju emocionalnu nit romana. Lucija ga odbija, a njena trauma i naknadna ispovest otvaraju drugu vrstu tragedije: onu koja se ne rađa iz sistema, nego iz ljudske ranjivosti.

Paralelno, Helena – žena koju Ludvik osvaja iz osvete prema njenom mužu – postaje deo gotovo farsične epizode pokušaja samoubistva koji završava gutanjem laksativa umesto analgetika. Na taj način, Kundera podseća na to da život, kao ni režim, ne pravi razliku između velikih drama i sitnih, apsurdnih grešaka.

Jedan od najintrigantnijih glasova u romanu jeste Kostka, religiozni intelektualac i Ludvikov antitezni dvojnik. On pokazuje da je čovekova savest često sopstveni dželat – ne zato što čini zlo, već zato što sumnja da ono što je dobro nije dovoljno dobro.

U političkom sloju romana Kundera ne sudi direktno, već prikazuje. Totalitarizam je prisutan kao atmosfera: pritisak kolektiva, samooptuživanje, osuđenost na ideološke navike, stalna svest da svaki šapat može da kompromituje i da je svaki potencijalni humor opasan. On opisuje društvo u kojem je šala zabranjena jer humor oslobađa, a oslobađanje je najteži neprijatelj svakog dogmatskog sistema.

Preko Jaroslava, zaljubljenika u moravsku narodnu muziku, Kundera dotiče još jednu tragediju – sudar umetnosti i ideološke instrumentalizacije. Dok taj lik veruje u moć tradicije, režim joj oduzima dušu i pretvara je u propagandnu paradu.

Na kraju, „Šala“ je roman o iluzijama i o bilansu života, o tome koliko jedna zabluda može da preusmeri čitavu sudbinu. Ludvik na kraju putovanja ne pronalazi katarzu kroz osvetu, jer osveta – kao ni oproštaj – ne može da vrati uništenu mladost. Jedino ostaje zapanjujuća misao da se život može završiti mnogo pre smrti, onda kad čovek izgubi veru u smisao sopstvenih izbora.

Kunderino pripovedanje je istovremeno hladno i bolno, ironično i duboko ljudsko. „Šala“ je veoma bitan roman o mehanizmima moći, o krhkosti individualnosti i o onoj tankoj liniji gde šala prestaje da bude samo šala – i postaje sudbina.

Autor: Domagoj Petrović