Prikaz romana „Ruža pod ledom“ Mirka Demića

„Ruža pod ledom“ autobiografski je roman Mirka Demića u izdanju Lagune koji sadrži pedeset priča uokvirenih uvodnom Legendom o ruži pod ledom i simbolično objašnjava dolazak predaka na novo stanište gde se račvaju putevi. Demić je uspeo da nam približi svoj zavičaj i ljude sa kojima, iz stranice u stranicu, otkrivamo da imamo sve više sličnosti. Od rođenja, život pripovedača kreće se po samoj ivici provalije: „Od prvog koraka sam se razbolio od nedostatka vazduha, a možda i od tuge.“ Njegovo dramatično odrastanje na neposredan način odslikava kolektivni usud meštana Klasnića Gornjeg: „Nebitne utakmice dobijamo, a one najvažnije gubimo nesmotreno i rasijano, pa poraze proglašavamo pobedama i naklonosti vidimo tamo gdje ih nema.“

Reč raskršće pripovedač smatra najstrašnijom reči iz detinjstva, „mjesto ukrštanja zlih pogleda i okupljanja nečistih sila“. Likovi u romanu od ranog detinjstva suočeni su sa surovošću i smrću, i u tom ponoru pokušavaju da pronađu smisao. Dečak u okrilju svoje porodice stiče prva životna iskustva i izgrađuje specifičan svet na osnovu tih saznanja. Svako od ukućana upoznaje ga s ovim i onim svetom, verom i praznoverjem. Jedan od slikovitijih primera pronalazimo u priči Dubok san, u kojoj je na poetičan način predstavljena detinja predstava smrti kao dubokog sna koja se razvija u dečaku pod uticajem priča njegovih rođaka.

Svodeći sa sobom poslednje račune, junaci romana ne uzmiču pred smrću, to su ljudi koji umiru uspravno, kao pradeda Mihajlo u priči Uspravno umiranje. Oni uvek hodaju ruku podruku sa smrću, jer ako neko zastane u hodu, smrt je spremna da ga pridrži i dušu mu prenese preko nebeskih provalija. Nijedan se ne odlikuje junaštvom u ratu, njihov odlučan juriš odigrava se u miru, u bici dostojanstvenosti i čestitosti.

Najznačajnija osoba pripovedačevog detinjstva je majka i ona zauzima centralno mesto u romanu. Mati je prisutna u više različitih vremenskih ravni, od kojih su najupečatljivije Majka zemlja i nemirni kurjuci,  kad je bila devojčica sa crno-bele fotografije „sa dvije ispletene kike koje padaju po bijeloj košulji“, ni ne sanjajući da će biti njegova majka, i na kraju romana Odumiranje pupčanika, kada je otišla: „Sa sobom si povela i moje detinjstvo koje branim nepouzdanim sjećanjem. Dok je njega – biće i tebe!“ Majka je oslonac, ona obasipa ljubavlju, ali i formira granice dečakovog sveta, uči ga da razlikuje dobro i zlo, slobodu od zabranjenog.

„Ruža pod ledom“ je utočište i spas od zaborava. Čak i surova, podstiče na razumevanje složenosti ljudskog bića i stvarnosti koja je oko njega. To je čovek čije lice prepoznajemo s one strane leda, koji nam je blizak.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: Nedeljnik