„Sabrana dela Bilija Kida“, prva knjiga Majkla Ondačija, na policama knjižara se pojavila 1970. godine. Kada sam je čitao nekih 25 godina kasnije, pogodila me je poput munje. Možda vam je poznat taj osećaj kada ostanete zapanjeni, bez reči, nesigurni šta vam se upravo dogodilo. A zatim sledi grmljavina. U toj knjizi Ondači se, sa senzibilnošću pesnika, poigrao prošlošću i ikonama američke istorije.
Bio je to moj prvi susret sa takvom vrstom metafikcije – nizom pesama i fragmenata, predstavljenih u vidu misli Bilija Kida, tokom poslednje godine njegovog života, nizom koji je kreirao portret junaka. Knjigu sam čitao putujući opustelim krajevima Novog Meksika. Omogućila mi je da utonem u taj pejzaž i oživela u mojoj mašti duh izgubljenog vremena.
Ondači je nastavio da se zavlači u šavove istorije romanom „Putovanje kroz Sloter“ (1976). Knjiga se bavi životom Badija Boldena, jedne od prvih legendi džeza. Pre nego što je Boldenova priča postala poznata široj publici (iako se, zapravo, o njemu vrlo malo zna), ovaj kanadski pisac, rođen u Šri Lanki, predstavio nam ga je virtuoznošću jednog Luja Armstronga.
„Putovanje kroz Sloter“ (naziv ukazuje na Boldenov prolazak kroz grad Sloter u Lujzijani, na putu ka psihijatrijskoj ustanovi) uspeva da nam, na intiman način i sa izrazitom odvažnošću, dočara zvuke i kulturu rane faze u istoriji džeza. Knjiga slika portret muzičara u zanosu stvaranja novog muzičkog žanra i istražuje brojne protivrečnosti Nju Orleansa na prelazu iz 19. u 20. vek.
„Oduvek sam bio zainteresovan za ono što leži ispod formalnog pejzaža nekog mesta“, izjavio je nedavno Ondači u jednom intervjuu. Postao je poznat po romanu 'Engleski pacijent' iz 1992, ali ono što je učinio romanom o Boldenu na mene je ostavilo daleko dublji utisak.
Roman „Ratno svetlo“ pisan je elegantnim jezikom, na kakav su nas navikla prethodna Ondačijeva dela. Autor stavlja pod lupu mračnu, komplikovanu prirodu života jedne porodice u okvirima onoga što bi se moglo nazvati prozaičnim i uštogljenim svetom posleratne Engleske. Ondačiju, koji je tinejdžerske godine proveo u Londonu pedesetih godina prošlog veka, to okruženje je svakako dobro poznato.
Priča prati četrnaestogodišnjeg Natanijela i njegovu šesnaestogodišnju sestru Rut, čiji roditelji po završetku Drugog svetskog rata iz Londona iznenada odlaze u Singapur, prepustivši brigu o njima tajanstvenom čoveku po imenu Leptirica.
Deca naslućuju da se radi o kriminalcu, ali s vremenom prestaju da brinu jer se njihov dom pretvara u stecište ekscentrične skupine Leptiričinih prijatelja, koji im postaju zamena za porodicu. Ali ko su svi ti ljudi, međusobno povezani nekom zagonetnom aktivnošću tokom rata?
Misterija se produbljuje kada se, posle više meseci bez ikakvog kontakta, majka sama vraća kući, bez izvinjenja i objašnjenja.
Autor se uvođenjem elementa špijunaže poigrava i prkosi ograničenjima žanra. Priča postaje intimnija kada se Natanijel upusti u istragu života svoje majke i njenih aktivnosti za vreme i posle rata.
Radnja na nekoliko mesta počinje da izmiče čitaocu, ali Ondači je majstorski obuzdava i vraća na pravi kolosek – ponekad godinama kasnije. Osnovna ideja je u tome da potreba za tajanstvenošću špijuna leži u srcu porodice. Brat i sestra posmatraju jedno drugo, krijući i otkrivajući informacije kada im to odgovara, ponekad sasvim nesvesno.
Osim finih detalja, Ondači istražuje posledice rata i način na koji se ljudski životi menjaju posle njega. Sećajući se glamurozne Oliv, etnografa kome se divio, Natanijel piše: „Malo je onih koji znaju čime se bavila u tom periodu. Nije to pominjala u svojoj knjizi niti u dokumentarcu koji sam kasnije gledao. Bilo je mnogo ljudi sličnih njoj, koji su skromno prećutkivali ratne zasluge.“
„Ratno svetlo“ na primeren način dramu smešta po obodu londonske magle, na obale Temze i složenu mrežu njenih kanala i u seoski krajolik Safoka. Konstruišući lavirint svoje priče, autor prelazi granice leksikona, a čitalac koji iz njega izađe, više neće biti isti.
Autor: Dejvid A. Tejlor
Izvor: washingtonindependentreviewofbooks.com
Prevod: Jelena Tanasković