Prikaz romana „Put carstva: Vranama na radost“: Sve što jeste, već je bilo, a što beše i opet će

Novi roman Mladena Nestorovića, književnika i pesnika, „Put carstva: Vranama na radost“, dolazi nakon „Buđenja zveri“, „Zaboravljenog straha“ i zbirke poezije „Radov lastar na dvosmernom putu“, podeljen je u dve narativne struje i bavi se razdobljem od približno mesec dana nakon Kosovskog boja, gde Vuk Branković pokušava da urazumi velikaše da se pomire, sklone u stranu razmirice i udruže se, a druga u 1397. godinu, u utvrđenju Vučji trn, gde isti junak, zarobljen i oslepljen, čeka da se sretne sa Gospodom.

U prologu Pred kapijama, smeštenom u 1355. godinu u utvrđenje Devol, vidimo Branka Mladenovića, sevastokratora i oca Vuka Brankovića, zajedno sa Evtihijem, monahom i pisarom Dušanovim, u odaji kraj carevog uzglavlja. Dušan je otrovan usred planiranja pohoda na Carigrad kojim je naumio da zaštiti srpske granice od nadolazeće najezde Osmanlija, prethodno ostavši bez pomoći hrišćanske vojske pod vođstvom mletačkog dužda i papske kurije, jer je zahtevano da prizna papsku krunu i svoj narod prevede u katoličanstvo. Smrću Dušanovom, nesreća gusta kao magla nadvila se nad sudbinom naroda i smrt vladara kao da je uvod u nesrećna vremena koja se galopom primiču.

Ovaj istorijski roman materijalizuje davno minulo vreme i ličnosti, čineći ih opipljivijim, jednima od nas, ne oduzimajući im svetački oreol koji su zavredeli za života. Nestorović je otvorio dveri 14. stoleća, u koje ulazi kao hroničar, nepomućen razdaljinom od preko 650 godina i, uverljivo i slikovito dočarava događaje, dajući im širi istorijski i društveni kontekst, neophodne za razumevanje tog istorijskog razdoblja. Čitaoci kao posmatrači ulaze u priču i prate tok misli, zavere, intrige junaka, prikazujući ih sa svim dobrim i lošim stranama, snagom i slabostima, strahovima, međusobnim, ali i ličnim borbama.

Upoznajemo Vuka Brankovića, vlastelina i vladara, koji je i glavni junak romana „Put carstva“, cara Dušana, kneza Lazara, kneginju Milicu, Stefana Lazarevića, Vlatka Vukovića, Stefana i Lazara Musića, Mrmoša Obilića (brata Miloša Obilića), braću Dragaše. Karakterizacija nije izostavljena, naslikana je freska njihovih naravi, unutrašnjih previranja, duševnih kolebanja, postupcima onakvim kakva bi mogla biti, jer su bili vladari poseda, velmože koje su brinule o svojim prihodima, ugledu, nasleđu, lozi. „Niko tamo (u boju na Kosovu) nije ginuo za Lazara nego uz Lazara i sa Lazarom. Vlastela je ginula da bi sačuvala posede i prihode, a vojska ne bi li sačuvala svoje žene i decu pred nekrstom, pa da u miru traće ono malo što imaju.“

Samim tim nesloga, gramzivost, surevnjivost, sukobi, borba za teritorije, spletke – tipične ljudske osobine nisu mogle da prođu mimo njih, ne čineći ih ništa manje ljudima i, pored svega, uzdanicama svih nas i svetionicima kroz vekove mraka.
U Kosovskom boju komandovao je desnim krilom Lazareve vojske. Nakon pogibije kneza Lazara njegovi naslednici priznaju Bajazitovu vlast, a Vuk Branković će se do smrti odupirati i truditi da ujedini i digne razjedinjeno srpsko carstvo, da se udruže i sva koplja „upere u zmiju anadolsku, što im gamiže oko granica“, sve dok ne padne u zarobljeništvo i 1397. bude pogubljen. Veliki deo njegove zemlje pripašće despotu Stefanu Lazareviću.

Verujući u nepromenjivost svedočanstva o onome što se zbilo, da je branio ono što je od carstva ostalo, ne odstupajući, da je pao zajedno sa granicom koju je branio, i da ono što piše, ne može se promeniti, međutim, „ne piše se istorija na granicama, Vuče Brankoviću“, reći će mu duh kneza Lazara, „no za stolom punim pečene divljači i hladnoga vina.“, i da pisar može izmeniti ono što je bilo.

Ostaje do današnjeg dana nepoznanica zašto se u greh upisuje Brankovićev otpor Osmanskom carstvu, dok su Stefan Lazarević, braća Dejanovići, Marko Mrnjavčević, Konstantin Dragaš, Balšići i Stracimirovići bili turski vazali i istorija ih pamti kao junake.

Mladen Nestorović nema nedoumica zašto je istorija zaboravna i nudi objašnjenje. Ako je istorija zaboravila, istina je tu da je podseti: „U putopisima Evlije Čelebije nalazi se opis crkve ’prokletog Miloša’, odnosno crkve u kojoj je pohranjeno telo Miloša Obilića, koji je iz nekog razloga obrisan iz naše istorije, i sećanje na njega preživelo je samo u narodnom predanju. Razlog je jasan. Osmanlijama nije bilo u interesu veličanje lika i dela Obilića, i ne samo njega, već i Brankovića, te su spalili ili odneli brojne spise iz riznica i biblioteka ondašnjih srpskih manastira i velikaških dvorova i nametnuli Marka Kraljevića, svog vazala, kao srpskog narodnog junaka.“

Ako je do sada prezime Brankovića nosilo teret izdaje i poraza, romanom „Put carstva: Vranama na radost“ Mladen Nestorović pokušao je da skine nezasluženo breme, i novim generacijama ponudi drugačiji uvid u ono šta je ovaj junak činio za svoj rod. Kao potomci dugujemo prevrednovanje njegovog značaja, i najviše mesto u panteonu junaka naše slavne prošlosti koja prevazilazi i nas same. Umesto izdaje, neka asocijacije na spomen prezimena od sada budu: hrabrost, otpor, borba, herojstvo, žrtva, podvig, carstvo nebesko.
 
Autor: Siniša Bošković
Izvor: Književne novine