Prikaz romana „Psiha i Eros“: Slobodna volja u jedinstvu požude i duše

Mit o Amoru (Erosu) i Psihi star je otprilike koliko i sam antički svet, ali najpoznatiji u verziji iz Apulejevog „Zlatnog magarca“ (odnosno, „Metamorfoza“), jedinog u potpunosti sačuvanog romana rimske književnosti. Ipak, Luna Maknamara, obrazovana u oblasti klasičnih nauka, pre svega starogrčkog i rodnih teorija u kontekstu ovog dela istorije, bira da svoje prvo prozno delo „Psiha i Eros“ zasnuje na nešto drugačijoj interpretaciji drevne priče. Znatno više se oslanjajući na mitološko nasleđe Grčke, unosi moderan feministički element u profilisanje glavne junakinje, što je poslednjih godina prilično popularan trend među romanopiscima. Ali, ono što izdvaja njen pristup jeste podela pripovednih glasova na dve ravnopravne strane, čime je manir izlaganja ne samo osavremenjen, već i učinjen psihološki dubljim.

Za početak, njena Psiha je princeza Mikene, legitimna naslednica trona koju ograničava „sitna“ činjenica da je žensko. S druge strane, zahvaljujući delfijskom proročanstvu da će njegovo kasno dobijeno dete ubiti čudovište od koga strepe i sami bogovi, kralj Alkej je podiže izvan uobičajenih dvorskih pravila. Psihu (čije ime, uzgred, znači duša) trenira čuvena Atalanta, izvrsno upravlja lukom i strelom, aktivno lovi i odlučna je da se ne uda, već posveti život kultu Artemide. Podizana s uverenjem da je čeka herojska sudbina, sigurnije nego što bi to inače bio slučaj, prkosi podsmehu i podozrivosti muškaraca. Maknamara namerno stvara (i) hronološku zabunu, čineći Agamemnonov rod (tradicionalno negativno predstavljen, ovde je legendarni kralj Alkejev rođak) lutajućim plemstvom koje tek nakon iznenadne smrti Psihinih roditelja, uveliko u Trojanskom ratu, stupa na presto.

U drugom, paralelnom toku priče, autorka se dosledno pridržava izvornog sižea o zagonetnom proscu i zabrani da Eros (ovde jedan od najstarijih, prvih bogova, u stalnom sukobu sa bliznakinjom Eridom i pomajkom Afroditom) i Psiha jedno drugom vide lica. S druge strane, rečeno prokletstvo motiviše osvetom boginje ljubavi koja čini da, zahvaljujući veštoj podvali, Eros počne da pati od iste strasti koju je dotle budio kod drugih. Uz pomoć Zefira uspeva da u svoj dom dovede Psihu, rukovođenu uverenjem o ispunjavanju sudbine zaštitnice naroda. Isti razlozi kasnije će usloviti kršenje zabrane.

Jedno od prvih pitanja koja se nameću kao pokretačka za radnju odnosi se na opsednutost radoznalih bogova smrtnicima. Erosov glavni savetodavac postaje uveliko okovani Prometej, uz čija objašnjenja počinje da razume šta titan vidi u ljudskom rodu, do te mere obuzimajuće da prihvata surovu kaznu. Na ovo se nadovezuje tema prolaznosti, postavljene nasuprot dosadnoj i determinisanoj večnosti bogova, a koja čini najupečatljiviju razliku u odnosu na ljudska bića. Ali, podjednako je važno pitanje funkcionisanja sudbinske zadatosti, koje autorka problematizuje u poređenju sa mitskim svetom. Psiha i Eros nisu samo žrtve tuđe volje i postupaka kreiranih izvan njih, već u obrtu događaja počinju da ispisuju sopstvenu priču. Tako, npr. Eros razlikuje spolja kreiranu, uslovljenu žudnju za Psihom, od dopadanja koje se javlja nakon što počne da je bolje upoznaje.

Osim herojskog kodeksa, preispituje se promenljivost ženske čežnje. Ifigenija bi da postane sveštenica, ali i da se uda za Ahila; Helena traži slobodu u mogućnosti izbora; Atalanta smatra kako se ljubav i samostalnost, odnosno sposobnost za velika dela, međusobno ne isključuju. U epizodi katabaze, Meduzina sen upućuje Psihu u drugu, žensku stranu priče o predačkom („)podvigu(“), uz čiju je zvaničnu verziju ova rasla. Zefirov odnos prema Hijakintu i tuga zbog njegovog gubitka služi kao osnova čarki sa Erosom, i ilustruje hirovitost bogova, naročito u slučaju kada dejstvo njihovog uticaja na ljude izmakne kontroli (Adonis i, još ranije, Alteja). Erosova perspektiva ironizuje, povremeno i ruši, ustaljena uverenja o vrstama i poreklu ljubavi.

Autorka opisuje različite principe ženstvenosti, kao i oblike moći, kroz likove Demetre (Cerere), Hekate (ovde slične slovenskoj Baba Jagi), Here i Persefone, usled čega su, za promenu, ženska božanstva u prvom planu sa jasno ispisanim funkcijama. Za razliku od kanona/mita, junakinja ne preduzima lutalački poduhvat samo da bi pronašla nestalog supružnika, već je više individualizovana, nezavisna, u interesu su joj prevashodno država i ispunjenje vlastite sudbine – ili bar onoga što pod time podrazumeva. Priča se, zbog toga, u drugoj polovini upadljivije kreće između stvarnosti koja pripada ovozemaljskom i sfere natprirodnog, čuda, područja božanskog uticaja. Psiha neprekidno prelazi granicu između ta dva domena, pitajući se naizmenično o prirodi jednih i drugih, sameravajući razlike i tražeći tačke gde ih je eventualno moguće pomiriti.

Samo obrtanje redosleda imena u naslovu ukazuje na to čija je makar početna prednost, a dodeljivanje istih rekvizita (luk i strela) dodatno ukazuje na ravnopravnost. Služeći Afroditi kako bi vratila Erosa, Psiha kao da ponavlja Herkulove zadatke, što joj omogućava da zadovolji kriterijume podvižništva; ipak, cilj nije tipično herojstvo, već ostvarenje druge strane njene prirode, alternativne uloge ljubavnice. Iako se u najvećem delu priče čini kako je muški protagonista pasivan, onaj koga savetuju ili spasavaju, Maknamara ujednačava odnose snaga i time izbegava popularan kliše tzv. „jakog ženskog lika“ (strong female character), koji postaje sve manje prihvatljiv upravo usled nedovoljne opravdanosti u različitim kontekstima. Ravnopravnost, ravnoteža i usmerenost jednoga ka drugom čine da Psiha i Eros postanu uzajamno dostojni. Tako se, figurativno i doslovno tražeći drugoga, otkrivaju sopstvena priroda i svrha, isprva nejasne ili nečim izmenjene. Od smrtnog do božanskog, data transformacija podrazumeva prestupe/kršenja pravila, uključujući poštovanje samoniklog osećanja.

Ipak, najubedljivija ostaje simbolizacija principa duše (Psiha) i principa želje/strasti (Eros), do čijeg spajanja dolazi pomoću slobodne volje, postajanja svesnim mogućnosti i logične potrebe za donošenjem samostalnog izbora. Stoga je Psihin defetizam, kako bi površno mogli protumačiti konačno odustajanje od interesovanja za Trojanski rat, nasledni red i dotle zaokupljajuće „poslanstvo heroja“, kao promena usmerenja zapravo još jedan, ovoga puta najuzvišeniji, čin odluke kojim se suprotstavlja svemoćnoj „sudbini“.

Autor: Isidora Đolović