Prikaz romana „Psiha i Eros“: Osvežavajuća reinterpretacija mita o dvoje prokletih ljubavnika

Već izvesno vreme volim da čitam nove verzije mitova, a grčki su nesumnjivo postali hit u poslednjih nekoliko godina (setimo se „Kirke“, „Hiljadu brodova“, „Klitemnestre“, „Ahilove pesme“, i mnogih drugih koji su nakon njihovog uspeha pokušali da zarade prateći trend). Polako je počelo da me zamara to što se u novom ruhu iznova pisalo o istim likovima i mitovima, premda je istina da postoji mnogo različitih uglova iz kojih jedna priča može biti ispričana, zbog čega sam se oduševila kada sam otkrila da se Luna Maknamara pozabavila nešto mračnijom ljubavnom pričom između Psihe i Erosa, odnosno smrtnice i boga ljubavi (koji je grčki ekvivalent rimskog Kupidona).

Eros je postojao dok su Titani još vladali svetom, pre Olimpijaca. Nije učestvovao u velikoj revoluciji i živeo je povučeno, u samoći, dok su ostali bogovi uživali u tome što im se ljudi klanjaju, pored toga što su im se uplitali u živote. To jest, tako je i bilo sve dok se nije umešao u plan boginje Afrodite. Afrodita naređuje Erosu da baci okrutnu ljubavnu kletvu na smrtnicu Psihu, kako bi je naučila lekciji. Nakon što se Psiha zaljubi u prvu osobu koju vidi, istovremeno će na nju biti bačeno prokletstvo da zauvek bude odvojena od voljene osobe.

Nažalost, Erosov zadatak ne ide po planu i sam biva pogođen otrovnom strelom, time i prokletstvom. Momentalno se zaljubljuje u Psihu, mada zna da nikada ne smeju biti zajedno, ili će zauvek biti razdvojeni...

Mnogo mi se dopalo što ova priča počinje na samom početku vremena. Čitaoci ne bivaju prosto ubačeni u jedan kratak period iz grčke mitologije, već Erosa pratimo tokom njegovog nezamislivo dugog života, posmatrajući ga kako ostaje isti dok se svet oko njega menja i razvija. A onda, u samo jednom treptaju njegovog postojanja, svedočimo najvažnijem delu njegovog života: kada prestaje da bude samozadovoljan i konačno preuzima korake vredne ove priče.

Psiha je fantastičan lik i odmah mi se svidela. Iako je ova kraljica prikazana ratobornijom nego što je se sećam, njena živahna, odlučna narav zaista joj odgovara. A naročito onda kada zađemo dublje u sam mit, kada ona mora da ispuni tri naizgled nemoguća zadatka kako bi razbila kletvu između nje i Erosa.

Uprkos njihovim nedostacima (Eros ih ima mnogo više od Psihe), njihova ljubavna priča je srceparajuća i divna, zbog čega kao čitalac ne možete a da ne navijate za srećan kraj. Autorka Luna Maknamara je odlično prikazala njihovu romansu. Iako je, zbog kletve, to ljubav na prvi pogled, ona je mnogo kompleksnija, pa će se čitalac lakše poistovetiti sa ovom pričom u odnosu na prosečnu bajkovitu romansu (i, uprkos ogromnoj „razlici u godinama“, mnogo manje jeziva).

Jasno je da reinterpretacija mitova često zahteva izmene i umetničku slobodu. Ipak, veoma su nedostajali bitni likovi iz originalnog izvornog materijala, dok su neki od osvrta na druge mitove delovali kao višak, a neki od dobro poznatih odnosa su vidno promenjeni kako bi odgovarali narativu.

Priča o Psihi i Erosu je divna i nije mnogo puta reinterpretirana na savremen način. Njihova karakterizacija deluje sveže i uzbudljivo, što me je dodatno zainteresovalo za njihovu vezu. Takođe, smatram da ima još mnogo toga što se o njima može istražiti. U završnom poglavlju autorka je ukratko prikazala šta se desilo posle glavne priče koja se tiče samog mita. Iako je to zaista zadovoljavajući kraj ovog romana (posebno za beznadežne romantičare), on ostavlja otvorena vrata za nove priče o potonjim godinama i decenijama. A ja želim još Psihe i Erosa!

Ovaj roman je izuzetno zanimljivo napisan i brzo se čita, s tim što je autorka ostavila dovoljno prostora za dalju karakterizaciju likova i razvoj zapleta. Iskreno se nadam da će nastaviti da piše novu (ili nove) verzije mitova. Čak i ako ne nastavi svoju priču o Psihi i Erosu, bilo bi sjajno kada bi pisala o nekom drugom, manje poznatom mitu – što priželjkujem iz sebičnih razloga, pošto je uspela da me vrati u okrilje grčkih mitova nakon što sam bila pomalo prezasićena sličnim pričama. Pretpostavljam da mi je nakon toliko mučenja, ratova i krvoprolića nedostajao – srećan kraj!

Izvor: pagetostagereviews.com
Prevod: Kristijan Vekonj