Prikaz romana „Provalija“ – Kastor i Poluks u Medeljinu

Za razliku od mnogobrojnih drugih mitoloških blizanaca, Kastor i Poluks, sinovi Zevsa i Lede, nazivani i Dioskurima, uvek su bili ujedninjeni, bez naznaka rivalstva, učestvujući zajedno u nebrojenim poduhvatima. Ova braća iz grčke mitologije umnogome podsećaju na protagoniste „Provalije“, najnovijeg romana Kolumbijca Fernanda Valjeha, koji se nije zadovoljio samo objavljivanjem sjajnog romana „Bogorodica plaćenika“ iz 1994. godine, pa nam ovog puta daje još jedan smeo, impresivan i dirljiv naslov.

„Nisam autor koji pribegava pisanju u trećem licu, pa ne znam šta moji likovi misle“, kaže pripovedač „Provalije“, nemilosrdni hroničar bratovljeve agonije kao obolelog od side, smrtonosne bolesti koju Valjeho proširuje, kroz podsmešljivu metaforu, na sve ono što naizgled prezire: na majku, porodicu, Boga i njegovog predstavnika rimskog papu, na Medeljin kao grad plaćenika, korumpirane koferaše, na siromašne koji ubijaju siromašne. Putujući od zemlje malverzacija i laži (Meksika) do zemlje kriminala (Kolumbije), Valjeho nam daje još jedan roman-optužnicu, koji, kao i „Bogorodica plaćenika“ može da se čita kao nihilistički manifest. Ali posmatrati Valjeha samo kao Kolumbijca (i Latinoamerikanca), povređenog do granica mučnine i poruge, znači uskratiti mu dužno poštovanje. U svetu ozlojeđenih, samo potpuno vladanje veštinom pripovedanja može da pretvori mučnu bujicu osude u žustru simfoniju. Prihvatam mogućnost burnih reakcija na svoju tvrdnju: Fernando Valjeho je Luj-Ferdinand Selin latinoameričkog nasilja.

Pod optužnicom podrazumevam tekst koji je lako dostupan, a koji se mora prokrijumčariti do publike, koji u ovom slučaju predstavlja pobunjeničku struju, a koji za cilj ima moralni ili politički linč ljudi, njihovih ugleda, partija ili čitavih nacija. Bol Fernanda Valjeha je Kolumbija: u suprotnom, ne bi bilo optužbe. A očaj onih koji podužu optužnice najveći je od svih moralista. Ali taj bol prevazilazi obične svakodnevne žalbe i jed prema otadžbini zahvaljujući besprekornoj konstrukciji likova koja odlikuje Valjehovo stvaralaštvo. Dok je u „Bogorodici plaćenika“ postojala homoerotična estetizacija nasilja, u „Provaliji“ je autor vođen neukrotivom bujicom saosećanja. Etimološko značenje saosećanja je: deliti sa nekim njegove muke ili patnje kroz solidarnost, crni humor i, na kraju, stvarnu ili simboličnu smrt, kao i ono što dolazi posle smrti, a to je polazište pripovesti ovog romana.

Darija, koji je na samrti, brat uvodi u život homoseksualca, poklonivši mu momka u Bogoti. I u tom trenutku, a ne u krugu mnogočlane kainovske porodice, njih dvojica izistinski postaju braća. To saučesništvo je ono što ih ujedinjuje, sve dok testiranje na HIV jednog ne osudi na smrt, a drugog na pripovedanje. Izigravajući lekara i prkoseći ostalim učenjacima, pripovedač odlučuje da leči brata veterinarskim metodama, dajući mu supstance kao što je sulfaguanidin, koji se daje govedima, u neuspelom pokušaju da čoveku u agoniji zaustavi dijareju. U bilo kom drugom romanu, ova scena bila bi percipirana kao vulgarna, dok kod Valjeha predstavlja razmišljanje, ne zalazeći ni na trenutak u oblast metafizike, o čovekovoj krhkoj životinjskoj prirodi, likovima koje pripovedač ne prezire zbog toga što su crni ili beli, liberali ili konzervativci, Kolumbijci ili Meksikanci, homoseksualci ili žene, narkotrafikanti ili smutljivci, već zbog „zbog toga što su ljudi“.

„Provalija“ je, kao i većina velikih romana, hronika o propadanju jedne porodice. Voljenog oca oslobađa eutanazija, dok jedna zemlja i jedan grad, Kolumbija i Medeljin, nikada neće nestati sa lica Zemlje, jer se zlo seme ne može zatrti, iako im pripovedač priželjkuje sve atomske bombe koje Kina troši na podzemna testiranja. Pisac kao kritičar života svoj posao obavlja na radikalan način.

Mala je verovatnoća da će postojati jos jedan roman kao što je „Provalija“, toliko posvećen jeresi enkratizma, koja je u reprodukciji ljudske vrste videla demonsko umnožavanje Zla. O majci porodice predstavljene kao Setovo pleme, koja je dobila nadimak „Luda“, pripovedač-tužilac kaže:

„Grdno se vara ko veruje da nastavlja život kroz svoju decu i da se u njima realizuje. Joj, 'realizuje se'! Kako vam je jezik domišljat! Šta ima da se realizuje, budale! Niko se ne realizuje u bilo kome i nema više ni života ni smrti od sopstvenih. Kao dete verujemo da je naš ceo svet; živeći naučimo da nije. Mladi pokušavaju da obore stare, a stari se bore da ih ne obore. Na to se svodi ova rabota.“
 
Ali ovi „putnici nakraj noći“ odupiru se surovoj svakodnevici zahvaljujući srećnim danima, kada su Kastor i Poluks živeli zasebno, ometani samo kišom i suzama. Ali Fernando Valjeho, koji kritikuje i preispituje sve, nije pisac pamfleta premda se (izuzetno dobro) služi čitavim retoričkim arsenalom uvreda i optužbi. Ozlojeđen, oštrog jezika, tragikomični pripovedač silne nesreće zna kada treba da se zaustavi i, kao moralista „Zlatnog veka“, daje nam lek protiv sopstvenog otrova: „Izvinjavam se što govorim u ime svih vas, jer gde god sam učestalo ponavljao čovek, trebalo je skromno da kažem ja.“

Izvor: letraslibres.com
Prevod: Sonja Laštro