Ako ste tinejdžer koji čita ovaj prikaz, sigurno se i ne sećate kako je to nemati mobilni telefon, ili stalni pristup računaru, nemati MP3 plejer ili internet u svim njegovim bezbrojnim oblicima. Ali vaši se roditelji sasvim sigurno sećaju ovog vremena, iako ti dani mogu izgledati kao „mračni srednji vek“. Kao što nas Kerolin Mekler i Džej Ašer podsećaju, te obične svakodnevne navike kao što je slušanje svoje plej-liste, ili praćenje vremenske prognoze preko mobilnog telefona ili (ah!) postavljanje novog statusa na Fejsbuk su ne tako davno bile potpuno nezamislive.
U „Prizorima budućnosti“ godina je 1996, Ema je srednjoškolka a njen najbolji prijatelj je njen prvi komšija Džoš koji je pre šest meseci počeo da se ponaša kao da bi hteo da postanu nešto više, (Ema je bila zgranuta: „Ali, ti si Džoš!“). Sada je situacija među njima malo napeta, sve dok Džoš ne donese Emi AOL CD-rom, da ona i njena porodica mogu da se povežu sa internetom koristeći njen kompjuter i dial-up modem.
Kada se Ema loguje prvi put, naleće na veoma zbunjujući sajt: „Na sajtu su izmešane reči, male sličice su nabacane svuda, kako kaleidoskop. Nemam ideju u šta bi to trebalo da gledam. Sajt se zove ‘Fejsbuk’, potpuno je neorganizovan, sa slikama i tekstom razbacanim na sves trane.“
Kao što svako ko je gledao „The Social Network“ zna, Fejsbuk nije bio izmišljen 1996. godine; pa kako to da i Ema i Džoš već imaju svoje profile na njemu — i to sa slikama na kojima izgledaju petnaest godina starije? A prema ovom misterioznom sajtu, oboje su venčani – Ema je udata za nekog nepoznatog muškarca, a Džoš, potpuno neočekivano, oženjen poslednjom osobom koju bi očekivao.
Dok se naši junaci bore da povežu ove vizije budućnosti sa svojim očekivanjima, spekulišu o uticaju koji današnji postupci – od prosipanja soka na tepih do ljubljenja najboljeg prijatelja – mogu da imaju, i o tome koliko posledice mogu biti neočekivane u budućim danima i nedeljama, ili čak petnaest godina kasnije. Često je ismejana i banalnost našeg manijačnog dokumentovanja naših života onlajn – sve do naintimnijih detalja – i to na način koji bi našim verzijama iz prošlosti bio užasavajući, pa čak i nezamisliv. „Zašto bi iko otkrivao takve stvari o sebi na internetu?“ pita se Džoš. „To je ludo“ – Ema na to odgovara; „Baš tako… Biću psihijatrijski slučaj za petnaest godina i zbog toga moj muž neće želeti da bude sa mnom“.
Džej Ašer i Kerolin Makler, dva veoma poznata pisca tinejdžerske literature, sjajan su tandem. Njihova naizmenična poglavlja, pričana i iz Džošove i iz Emine perspektive, pokreću preklapanja i dovoljno napetosti da čitaoci budu dovoljno željni nastavka a i da neprestano nagađaju šta će se sledeće dogoditi. Ima tu i nekoliko nelogičnosti – tinejdžerka sa mobilnim telefonom 1996. bi, recimo, bila mnogo neobičnija nego što autori priznaju, ali ovaj i slični detalji su samo sitnice u romanu koji je i dobra ljubavna priča i sjajno razmatranje budućnosti u kojoj već živimo.
Izvor: teenreads.com
Prevod: Dušica Novaković