Prikaz romana „Priznanja“: Sociološki triler

Dometima pre svega Džejmsa Elroja i nekolicine vrlo uspešnih skandinavskih pisaca, triler je s kraja dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka postao žanr punopravne književnosti koji pokazuje neslućene mogućnosti svog tematsko- motivacionog, emocionalnog i strukturno-poetičkog širenja. Tome je svakako, svojim prvencem „Priznanja“, izvorno objavljenim 2008. godine, doprinela i japanska autorka Kanae Minato (1973).

Teško je zamisliti inovativniju strukturu od one sačinjene iz šest ispovesti petoro likova romana, kakvi su nastavnica u nižoj srednjoj školi Juko Moriguči, majka četvorogodišnje žrtve Manami; zatim Šuja Vanatabe i Naoki Šitamura – dvojica trinaestogodišnjih Jukinih učenika i ubica njene ćerke – kao i dve srodnice potonjeg. Kao što je i prirodno, glavnoj junakinji pripada više prostora nego ostalim istaknutim likovima, pa tako njoj sleduju uvodno i završno „priznanje“ u kojem će se na logičan način zaokružiti sve informacije varirane u prethodnim poglavljima i rasplesti siže.

Struktura „Priznanja“ je fascinantna jer iako je, bezmalo od početka, uprkos zvaničnoj verziji po kojoj se Manami udavila u bazenu, protagonistkinji pa i čitaocu jasno ko su zločinci, i premda se razni podaci višestruko variraju, sve to uopšte ni najmanje niti u jednom trenutku ne škodi vrtoglavoj uzbudljivosti štiva. Jedan od razloga za to postignuće jeste vajanje pet sasvim različitih naratora, sa isto toliko strogo diferenciranih ličnih jezičkih i (a)moralnih politika.

Ako su teme majčinstva, bola i osvete odranije redovan sastavni deo trilera, to nije baš slučaj sa selidbom psiholoških na sociološke uzroke zločina. Samim tim je ovaj roman i kritika savremenog Japana, njegovog školskog sistema koji nameće kompetitivnost i smanjuje uzajamnu empatiju maloletnika, pa deluje jednako logično da ubice, golobrade psihopate, budu odlikaš i polugenijalac Šuja i Naoki, koji se nikada i ni u čemu nije uzdigao iznad proseka. Razapetost Japana, kao strogo patrijarhalnog i, u isti mah, poslovno fanatičnog društva, dobija svoj pun odsjaj u romanu: ambiciozni roditelji zapuštaju vaspitanje svoje dece baš kao što ga i oni slepo zaljubljeni u njih vrše na pogrešan način. Takođe je sa strane rečene podvojenosti vrlo znakovito što se dotadašnja službenica državne strukture Juko Moriguči, umesto da posegne za pravdom kakav joj nudi sistem, rešava na ličnu, praktično krvnu osvetu.

Poseban prilog priušćuju sažeci stvarnih zločina u zemlji koje Minato spretno impregnira u sopstvenu fikciju, čime širi kritiku, ali i uzroke za lanac brutalnosti na sigurnosne poluge društva. Sa strane sociološke uslovljenosti ubistva, možda najupečatljivije ipak deluje podatak da je oružje koje je Šuja izumeo, novčanik elektrošoker kojim će zapravo presuditi Manami, prethodno „osvojilo nagradu na Sajmu nauke za državne niže srednje škole, najzdravijem mogućem mestu“.

Poseban utisak roman ipak ostavlja atmosferom zagušljivosti, nesvojstvenom trilerima. Ali zato i te kako svojstvenom svim prozama bez reči viška, bez trunke banalnosti a punima egzistencijalnog naboja, koji ne strepe od negativnih saznanja; romanima kakve su pisali neki od najizvrsnijih autora, od Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, preko Albera Kamija, do Petera Handkea.

Autor: Domagoj Petrović