Prikaz romana „Prevršena mera“: Najekstremniji Paterson

Američki autor Džejms Paterson (1947) jedan je od najčitanijih svetskih pisaca, čija dela su doživela brojne ekranizacije. Po čemu se izdvaja u odnosu na brojne druge autore da bi završio u Ginisovoj knjizi rekorda po broju bestselera na listi Njujork tajmsa?

Nesporno je da je Paterson glavnog junaka svoje čuvene serije romana oblikovao kao sasvim posebnog detektiva. Za razliku od mnoštva svojih kolega iz ostalih knjiga koji su skloni alkoholu, splinu i razvodima, Patersonov detektiv Aleks Kros savršen je muž, otac i unuk, detektiv koji je u stanju da vrhunski obavlja opasan i stresan posao i da u isti mah vodi, ako ne harmoničnu svakodnevicu, onda bar onu u kojoj ima normalne probleme poput bilo kog svakidašnjijeg čoveka. Svakako da ovakva razlika Aleksa Krosa u odnosu na druge kolege pomaže čitaocu da se lakše poistoveti s njime i njegovim postupcima, ali ipak nije dovoljna da objasni njegovu književnu privlačnost.

Sve se, pa i literarni junak, jasnije vidi u ekstremnom kontekstu, na koji upućuje već naslov dvadeset četvrtog romana u Patersonovoj seriji o afroameričkom detektivu. „Prevršena mera“ je možda i najkrvaviji narativ u tom nizu. Ne stoga što su opisani zločini posebno okrutni, nego što ih je mnogo: posle desetak stranica čitalac se već upoznaje sa manje-više isto toliko leševa. Naravno da Paterson to ne čini stoga što želi da prestigne lični rekord ubijenih likova po knjizi; stvar je u tome što oni dopiru iz bar tri sistematska pravca. Deo zločina nastaje po uvrnutom osećaju za pravdu koju izvesni motociklista krvavo isteruje po drumovima na štetu kršilaca saobraćajnih pravila; drugi je vezan za smrt bivšeg vrhovnog detektiva Tomija Mekgrata, njegove partnerke Edite Kravic i samoubistvo policajca Terija Hauarda, dok poslednji uzrokuje banda što sravnjuje račune sa ljudima iz sveta proizvodnje i prodaje droge.

Iako sve to najpre može da deluje kao zbir nevezanih zločina, da li su oni ipak međusobno isprepleteni? Tako ih barem tretira Aleks. Tačnije, policijska brigada kojom upravlja njegova supruga Bri, u ovom romanu unapređena u šeficu pa tako i u nadređenu svom mužu. Verodostojno je prikazano da ova činjenica ne pravi probleme Aleksovoj sujeti. Tako se njegova porodična distinkcija u odnosu na druge detektive u ovom, natprosečno krvavom romanu, produbljuje. I ne samo porodična: Aleksa odlikuje strpljenje u povezivanju konaca i krajnja ljubav prema poslu kakva isključuje vođenje računa o njegovim spoljnjim efektima. S takvim junakom je lakše podeliti brojna moralna i egzistencijalna pitanja koja ovaj roman spontano postavlja, a jedno od njih jeste i: da li je ubica zločinca i sam zločinac ili to možda i nije?

Možda se ključni razlog za Patersonov trajni svetski uspeh ipak duguje pre svega načinu na koji on strukturiše sopstvene narative. I za to dobar primer nalazimo u „Prevršenoj meri“. Roman je organizovan kroz stotinu i pet vrlo kratkih poglavlja na manje od četiristo stranica što, uz brojne dijaloge, čini ritam naracije vrtoglavim. S druge strane, razvoj raspleta je krajnje logičan i dodatno spontan zahvaljujući Aleksovoj prirodi. Tako da će ipak biti da se Patersonov vrhunski uspeh duguje zbiru faktora: lucidnosti, strpljenju i empatičnosti autora koje je umeo da prenese na svog glavnog junaka, kao i da strukturiše poglavlja u najbespoštednijem mogućem ritmu.

Autor: Domagoj Petrović