Prikaz romana „Poslednja ljubavna pesma“: Odjek u večnosti

Da li ljubav može da odoli zubu vremena – čak i onda kada tišina traje duže nego osećanja?

Da li je moguće zaista zaboraviti nekoga ko je nekada bio naš ceo svet?

„Poslednja ljubavna pesma“ Lusinde Rajli je knjiga koja zvuči kao melodija koja zauvek ostaje zarobljena u sećanju – ona koju kada jednom čuješ ne možeš dugo da izbaciš iz glave. Pred čitaocima je priča u kojoj svaka emocija ima svoj ton, svaka odluka svoj ritam, a ljubav nije samo ljupka pesma iz prošlosti, već i balada o čežnji, žrtvi i ceni snova.

Lusinda Rajli nas sa surovih, vetrovitih obala Irske vodi u živopisan London šezdesetih godina prošlog veka – svet u kom se stvara muzika, ali i iluzije. Sorka O’Donovan odrasta na mestu gde svi znaju svakog, a život teče u ritmu talasa. Sve se menja kada se zaljubi u Kona Dejlija – momka sa gitarom i snovima većim od cele Irske. Njihova osećanja su tipična za mladost – burna i puna nade – koja te obuzmu da nikada ne poželiš da se zaustaviš. Zato beže u London, da tamo počnu zajednički život.

Ali London ne zna za milost. Snovi se brzo sudaraju sa stvarnošću, a ljubav sa problemima svakodnevice. Kon postiže uspeh, ali slava postaje senka koja polako upija sve što je nevino i istinito. Kako njegova karijera dobije zamah, između njega i Sorke stvara se tišina koja svakim danom sve više raste. Ona najgora – puna nedorečenosti, tajni i strahova koji ne nestaju ni kada ceo svet aplaudira.

Lusinda Rajli još jednom potvrđuje da je umela da piše o emocijama kao da ih je sve lično iskusila. Njen stil – melanholičan, atmosferičan, poetski – stvara prostor u kom je lako izgubiti se, a još teže iz njega izaći. Svaka stranica ovog romana miriše na irsko more, londonsku kišu i nostalgiju za onim što je moglo da se dogodi, a nikada nije.

Najveća snaga romana leži u tome što čitamo u dve vremenske ravni – kroz prošlost i sadašnjost koje se prepliću kao refren i strofa iste pesme. Dvadeset godina nakon Konovog nestanka njegov nekadašnji bend planira humanitarni koncert. Svi žele da se vrati, ali samo jedna osoba zna šta se zaista dogodilo. Upravo u tom segmentu Lusinda Rajli uvodi suptilan, ali napet krimi element, koji čini da ova priča bude više od „obične ljubavne priče“. Ona postaje priča o krivici, tajnama i iskupljenju.

„Poslednju ljubavnu pesmu“ sam čitala sa osećajem da svaka naredna stranica radnji dodaje još jedan sloj, dok autorka govori o onome što je u nama najdublje skriveno: o potrebi za bliskošću i o tome koliko je lako izgubiti je. Ovo je knjiga koja govori o tome da osećanja ne umiru zajedno s ljudima. Ona traju kao odjek u večnosti, kao tonovi koji još dugo lebde u vazduhu nakon što je muzika odavno utihnula.

Lusinda Rajli je umela da i najjednostavniju priču učini čarobnom. I premda je „Poslednja ljubavna pesma“ nastala mnogo pre nego što je svet zavoleo njenih Sedam sestara, prepoznajemo isti ton – nežan, refleksivan, prožet toplinom prema ljudima i svetu. Njen sin Hari Vitaker osvežio je i uredio ovaj roman, čuvajući ono najvažnije – dušu autorke.

Ovo nije knjiga koju samo pročitaš. Ovo je knjiga koju slušaš kao pesmu o ljubavi koju ne možeš da zaboraviš. Kao priču o snovima koji su mogli da nas spasu – a ponekad samo da nas unište.

Pred vama je roman o izborima koji menjaju sve, o prošlosti koja uvek traži razrešenje i o ljubavi koja je – uprkos bolu – jedina vredna življenja.

Izvor: Goodreads
Prevod: Laguna