Prikaz romana „Portret jednog braka“, braka koji vodi u smrt

U „Portretu jednog braka“ ulazimo u uspaničeni um tinejdžerke koja zna da njen muž planira da je ubije. Za nekoliko meseci ona će biti mrtva!

Takva izvesnost mora da je bila alarmantna za glavnu junakinju, ali ujedno i ogroman izazov za autorku. Gde, na kraju krajeva, leži neizvesnost u životu koji znamo da je osuđen na propast?

Na svu sreću, autorka ove knjige je Megi O’Farel, jedna od najuzbudljivijih savremenih spisateljica. Pre tri godine objavila je roman „Hamnet“ koji govori o sinu jedincu Vilijama Šekspira. Roman, koji je osvojio nagradu Nacionalnog kruga književnih kritičara i Woman's Prize za najbolji roman, obilovao je neverovatnom napetošću i tugom, uprkos činjenici da se o malom Hamnetu ne zna gotovo ništa osim da je umro 1596. godine.

U „Portretu jednog braka“ autorka je „ekshumirala“ jednu mladu osobu koja je imala sličnu sudbinu – Lukreciju, ćerku Kozima I Medičija, velikog vojvode od Toskane. Kao što je bio slučaj i sa Hamnetom, Lukrecija se nalazi samo u istorijskim fusnotama. Ali je ipak „preživela“ (izgleda kao da je živa) zahvaljujući mračnoj, ironičnoj pesmi „Moja poslednja vojvotkinja“ Roberta Brauninga.

O ovom slučaju se vrlo malo zna, a i to što se zna je veoma tužno. Lukrecija je rođena u legendarnoj italijanskoj porodici 1545. godine. Jedna od njenih sestara trebalo je da se uda za Alfonsa II d’Estea, budućeg vojvodu od Ferare, ali je umrla pre ceremonije. Kao u nekoj renesansnoj verziji rijalitija „Neženja“ (The Bachelor), Lukrecija je zauzela njeno mesto. U šesnaestoj godini, pre nego što su proslavili prvu godišnjicu braka, sahranjena je u mauzoleju svog muža.

Zapisi sugerišu da je Lukrecija verovatno umrla od tuberkuloze, ali glasine da ju je njen ambiciozni muž otrovao kruže preko 400 godina. Megi O’Farel se ovim sumornim carstvom intriga pozabavila pomoću mastionice pune krvi i nožića za oštrenje svoga pera.

Događaje iz „Portreta jednog braka“ ne pratimo hronološki, pa takva struktura romana odražava Lukrecijinu dislociranost i pojačava našu strepnju. U uvodnom pasusu vidimo mladu vojvotkinju kako sa svojim mužem sedi za dugačkim trpezarijskim stolom u mračnoj kući visokih zidova, duboko, duboko u šumi. Lukrecija ne može a da ne primeti koliko je čudno što u domaćinstvu nema ljudi – ili svedoka. „I njoj tada sine s naročitom jasnoćom“, piše Megi O'Farel, „da on namerava da je ubije“. Okruženje i iznenadni predosećaj ove devojke liče na scenu iz pera Edgara Alana Poa. „Ubeđenost u njegovu nameru da ona umre oseća kao zasebno prisustvo pored sebe, kao pticu grabljivicu tamnog perja što se spustila na naslon za ruke na njenoj stolici.“

Od tog trenutka užasa koji joj otvara oči, naša junakinja postaje radoznali posmatrač sopstvene nedaće. „Skreće pogled na muža Alfonsa, vojvodu od Ferare, i pita se šta će se sledeće dogoditi.“ Tolika je moć autorkinog načina pripovedanja, da i mi, čitaoci, činimo isto.

Narednih 300 stranica romana pokrivaju hronološki rastumbane događaje iz Lukrecijinog života, a najpre kroz izuzetne epizode adolescencije koju je provela u Toskani. Megi O’Farel ispreda fine niti od istorijskih detalja kako bi isplela ovu priču o prerano sazreloj devojci, osetljivoj na kontradiktornost koju njen položaj sa sobom nosi. Čini joj se da se palata njenog oca menja u zavisnosti od svetlosti. „Ponekad,“ piše O'Farelova, „činila joj se kao najbezbednije mesto na svetu, kamena utvrda s visokim bedemom oko dece velikog vojvode, kao vitrina za staklene figurine; a ponekad pak opresivna kao zatvor.“

Kada je protiv svoje volje odvedena u Alfonsovo domaćinstvo, ima isti osećaj sputanosti koji je pritiska i tišti – ali je taj osećaj pojačan time što je njena mrtva sestra proganja, dok njen novi muž planira njenu smrt. A zašto se baš to dešava?

Megi O'Farel manipuliše vremenom i tačkom gledišta, zbog čega stalno osciliramo između saosećajnosti i skepticizma. Na kraju krajeva, Alfonso je možda čvrste ruke, čak i brutalan prema svojim podanicima, ali ovo je Italija 16. veka; njegov politički i bukvalni opstanak zavisi od doslednog pokazivanja moći. „Za takvu vladavinu kakva je njegova, tako dobru, tako odlučnu, moraš
biti potpuno bezdušan“, primećuje jedan dvoranin. Ali u svim trenucima koje provodi sa svojom mlađanom suprugom, zar Alfonso nije prikladno uljudan i brižan? Nema li nečeg paranoičnog i zabludnog u Lukrecijinoj opsesiji apsurdnošću „njegove priče, njegovog pretvaranja, njegovog prikrivanja, njegove lažljive pojave“?

U jednom trenutku sreće shvata: „Ne, nemoguće je, sigurno je pogrešila, sigurno je ipak voli, mora da je ceni i poštuje, jer niko ne bi ljubio nekog ovako, sa strašću, vrelo, usnama i jezikom, ne bi, zar ne, niko ne bi pomišljao da ubije nekog dok ljubi kao da u nju uliva samu svoju dušu?“

O, naivna Lukrecija...

Na sledećoj stranici ovog romana i senke na kamenim zidovima počinju da deluju zlokobno. Odjednom se čini mogućim da, uz svu svoju zabrinutost i uveravanja, Alfonso svoju mladu ženu pravi ludom. Pošto se neverovatno dosađuje, život joj deluje podjednako zlokobno i apsurdno. Šta jedna supruga treba da čini kada zna da muž želi da je ubije? Lukrecija o svemu razmišlja kao da se našla pred izazovom planiranja menija za večeru sa izbirljivim gostima.

Dok tumara po zamku svog muža, primetan je uticaj „Žutog tapeta“, klasika Šarlot Perkins Gilman iz poznog 19. veka, u kome devojka koja je rano postala majka postepeno ludi zbog preterane brige njenog muža. Međutim, u ovom slučaju, celo domaćinstvo iščekuje naslednika, čime se povećava pritisak na Lukreciju da rodi sina koji će naslediti ovo ugroženo vojvodstvo. Koliko dugo preduzimljivi mladi vladar može da čeka da mu ona obezbedi ono što mu je potrebno? (Scene seksa deluju romantično koliko i podizanje štale.)

Jedini spas Lukrecija nalazi u slikanju, čime je počela da se bavi još dok je bila u devojačkoj kući. Jedno vreme joj samo to pruža razonodu u Alfonsovoj kući. Posebno je zainteresovana za slikare koje njen muž angažuje da naslikaju njen portret – sve dok ne počne da sumnja da bi portret, svojom šokantnom verodostojnošću, mogao da je zameni. Tu sumnju pojačava i sam Alfonso kada se divi gotovoj slici i sa uzdahom kaže: „Eto je ona... Moja prva vojvotkinja“. Verovatno mu se samo omaklo, ništa više od toga.

Možda poznajete istoriju i mislite da znate šta sledi, ali nemojte biti tako sigurni. Megi O’Farel i Lukrecija, sa svojim „kristalnim, pravednim gnevom“, uvek će biti korak ispred vas.

Autor: Ron Čarls
Izvor: washingtonpost.com
Prevod: Kristijan Vekonj