Prikaz romana „Porodična tragedija“ Matijasa Edvardsona

Otkako se Matijas Edvardson svojim drugim romanom „Sasvim obična porodica“ probio na književnoj sceni, zasluženo je stekao mnogobrojnu publiku i obezbedio sebi posebno mesto u svetu skandinavskih kriminalističkih romana. Njegov prvenac En nästan sann historia („Skoro istinita priča“) i dalje mi je omiljena knjiga koju je napisao.

Radnja romana „Porodična tragedija“ takođe se odvija u dobro poznatom Lundu. Letnji meseci završavaju se tragedijom, to jest, da budemo precizniji, ubistvom. Već na samom početku knjige čitaoci su upoznati sa samim zločinom – pronađena su dva tela, a tri osobe su osumnjičene. Dok pratimo razvoj događaja, dostupni su nam i policijski izveštaji i zapisnici sa saslušanja osmunjičenih, kao i osoba koje su na različite načine tog leta bile sa njima u kontaktu.

Jedna od njih je mlada i skrhana Karla koja želi da studira pravo. Tu je i Bil, očajan zbog toga što mu je supruga umrla od raka, koji mora da se izbori sa finansijskom situacijom kako bi svojoj kćerki Sali pružio kvalitetan život. A tu je i tridesetogodišnja Dženika koja, tražeći ljubav, počinje da izlazi sa mnogo starijim Stivenom. Između njih troje postepeno se formiraju različite veze, a stvari sve više izmiču kontroli.

Edvardson i ovoga puta pokušava da svojim čitatocima pruži različite uvide u iste događaje, tako da bi ova knjiga mogla da bude svrstana među psihološke trilere. I u ovom romanu on istražuje šta može da se dogodi kada su obični ljudi saterani u ćošak i ne vide nikakav racionalan izlaz iz situacije u kojoj su se našli. Međutim, pojavljuju se i neki elementi misterije, koji se nisu javljali u prethodnim autorovim knjigama.

Iako knjiga zapravo ima pet glavnih likova, autor se odlučio da prikaže događaje iz tri ugla, čime sasvim postiže željeni efekat. Možda su čak i priče obe žrtve zaslužile da budu ispričane, jer nakon što se sve otkrije, one i dalje deluju pomalo zagonetno. Jer iako mi je sasvim razumljiva odluka da se događaji ne prikazuju i iz njihovog ugla, kako bi priča bila što tajanstvenija, istovremeno mi je bilo krivo što se Edvardson nije prihvatio, možda ludačkog, izazova i pustio i njih da dođu do reči.

Knjiga najviše govori o tome kako su naše odluke i ponašanje pod snažnim uticajem onoga što smo doživeli u detinjstvu, bez obzira na to koliko se trudili da prekinemo obrasce na koje smo naučeni i koliko god želeli da nastavimo sa životom sami ga oblikujući. Sva tri glavna junaka su obeležena nečim što su doživeli u okviru svojih porodica i može se reći da su na svojoj koži osetili neki vid tragedije. Pored toga im je još jedna stvar zajednička, a to je ovisnost – ovisnost o drogama, kockanju i o drugim ljudima.

Edvardson vešto uspeva da održi pažnju čitalaca zbog načina na koji sve delove svoje priče povezuje u celinu – i čini mi se da je u tome mnogo bolji nego u stvaranju napetosti, pošto roman nema previše uzbudljivih preokreta, što nikako nije minus. Čitaoci kojima se sviđaju njegove prethodne knjige sigurno će jedva dočekati da ponovo urone u svet likova o kojima piše i neće nimalo biti razočarani „Porodičnom tragedijom“.

Izvor: crimegarden.se
Prevod: Kristijan Vekonj